Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2949/24 od 11.09.2024. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba prvotužioca i drugotužioca - protivtuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom, šestom, sedmom i osmom izreke. U stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev prvotužioca i drugotužioca – protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o njihovoj reviziji odlučuje na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete, i to: na ime – izgubljene mesečne zarade za šest meseci i materijalne štete za doprinose za zaposlene, te isplata stečenog bez osnova zbog neovlašćenog korišćenja tuđe stvari u visini zakupnine za poslovni prostor sa opremom za period od šest meseci i predaja u posed lokala, bliže opisanog u stavu prvom obrazloženja ovog rešenja. Tužioci potražuju i naknadu štete na ime uništene opreme. Prema utvrđenju nižestepenih sudova, tužbeni zahtev je u celosti neosnovan budući da u smislu odredbi člana 154, 155. i 158. ZOO tužioci nisu dokazali da je nastupila šteta, da je bilo protivpravnosti u postupanju tuženih, kao i da postoji uzročno-posledična veza između umanjenja imovine na strani prvotužioca i postupanja tuženih. Izgubljenu dobit tužioci nisu dokazali. Naprotiv, utvrđeno je da je prvotužilac u vreme obavljanja poslovne delatnosti u predmetnom lokalu poslovao sa gubitkom. Takođe, nižestepeni sudovi su stanovišta da tuženi nisu neovlašćeno koristili lokal u kojem su obavljali svoju poslovnu delatnost, pa tužilac nema pravo da potražuje na ime stečenog bez osnova utuženi iznos, u vrednosti zakupnine za poslovni prostor sa opremom za period od šest meseci. Što se tiče naknade štete u visini neisplaćenih poreza i doprinosa za zaposlene, prema stanovištu nižestepenih sudova, ovu naknadu može potraživati samo poslodavac, a osim toga nije utvrđeno da je prvotužilac vršio uplatu poreza i doprinosa za svoje zaposlene. U pogledu potraživanja naknade štete za uništenu opremu, koja se nalazila u lokalu koju je koristio tuženi, kao zakupac, a koji lokal je u vlasništvu trećeg lica, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac može potraživati istu jedino od vlasnika lokala, pri čemu nije dokazao da postoji radnja tuženih koja bi bila u uzročno-posledičnoj vezi sa požarom koji je izbio u predmetnom lokalu. Sledom navedenog, nižestepeni sudovi zaključuju da tuženi nisu odgovorni za nastalu štetu. Što se tiče protivtužbenog zahteva, prema stanovištu nižestepenih sudova isti je osnovan budući da se zasniva na primeni člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno radi se o zahtevu za povraćaj datog po prethodno utvrđenoj ništavosti pravnog posla.

Dati razlozi nižestepenih sudova, u prilog svemu gore navedenom, u skladu su sa aktuelnom sudskom praksom i pravnim shvatanjima Vrhovnog suda. Tužioci ne daju razloge koji opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji sa razloga propisanih članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugačije odluke donete u sporu zasnovanom na istom ili bitno sličnom činjeničnopravnom osnovu. Ne ukazuje se na postojanje šireg društvenog ili pravnog značaja zbog kojeg bi trebalo dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji u cilju razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne navodi se ni to da postoji potreba za novim tumačenjem materijalnog prava primenjenog u pobijanoj presudi. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, odnosno ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, usled pogrešne ocene dokaza, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Ukazivanje na bitne povrede odredaba člana 374. stav 1. kao i člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, nije relevatno prilikom odlučivanja o posebnoj reviziji, te sledom ovi navodi nisu ni razmatrati od strane revizijskog suda.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku je propisano da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 12.11.2019. godine, a preinačena 21.11.2023. godine, pri čemu je preinačenom tužbom tražena, između ostalog, i predaja u posed lokala. Protivtužba prvotužene je podneta 03.12.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude po tužbi tužilaca iznosi 1.460.976,21 dinar. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude po protivtužbi iznosi 5.000 evra.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude kako po tužbi, tako ni po protivtužbi ne prelazi revizijski cenzus od 100.000,00 dinara, propisan članom 485. Zakona o parničnom postupku, to Vrhovni sud nalazi da revizija tužilaca nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković