Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Tuženi je u odgovoru na reviziju predložio da se ona odbije kao neosnovana i tužilac obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog vanrednog pravnog leka.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu zastarelosti tužbe za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 15.08.2018. godine obavljao poslove čuvara, na osnovu ugovora o radu od 26.04.2005. godine i aneksa 1. ugovora o radu koji je zaključio sa tuženim 21.10.2010. godine. Stranke su u periodu od 30.04.2018. godine do 06.11.2022. godine zaključile više aneksa ugovora o radu, na osnovu kojih je tužilac obavljao poslove pomoćnog radnika u odeljenju ..., sa koeficijentom posla nižim od koeficijenta posla čuvara. Svi aneksi ugovora zaključeni u tom periodu, zaključeni su sa važnošću u određenom vremenskom periodu koji je po proteku produžavan novim aneksom ugovora. U ponudi za zaključenje aneksa 2. ugovora o radu od 30.04.2018. godine, kao razlog premeštaja tužioca sa poslova čuvara na poslove pomoćnog radnika, navedena je potreba procesa i organizacije rada, jer tužilac ima licencu za obavljanje osnovnih poslova službenog obezbeđenja bez oružja, koja su sva popunjena, a ugovorom o pružanju usluga zaključenim sa Javnim preduzećem Elektroprivreda Srbije – Ogranak RB „Kolubara“ predviđena su samo radna mesta čuvara sa oružjem. U ponudama za zaključenje aneksa ugovora od rednog broja 3. do rednog broja 9. kojima je produžavano važenje prethodno zaključenog aneksa ugovora, potreba procesa i organizacije rada je takođe navedena kao razlog za njihovo zaključenje.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje ništavosti osporenih aneksa ugovora o radu i isplata razlike u zaradi. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na članu 11. Zakona o radu, pravo da se zahteva utvrđenje ništavosti aneksa ugovora ne zastareva i zato u ovom slučaju nema mesta primeni prekluzivnog roka iz člana 195. tog zakona, a zaključeni aneksi ugovora nisu suprotni članu 172. stav 1. istog zakona. Opštim aktom tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova predviđeno je da poslove čuvara mogu obavljati lica sa osnovnom i srednjom školom, i obukom – licencom za oružje koju tužilac nema, a osporenim aneksima tužilac je premešten na odgovarajuđe poslove za koje se zahteva ista stručna sprema. Okolnost da su osporeni aneksi ugovora o radu proizvodili pravno dejstvo u određenim vremenskim periodima, po mišljenju prvostepenog suda je suprotno zakonu, jer je tužilac tako dobio manja prava od onih koja je imao po zaključenom ugovoru o radu, ali ona nije od presudnog uticaja na odluku o zahtevu za utvrđenje njihove ništavosti zato što su aneksi zaključivani u kontinuitetu i tužilac je sva prava iz radnog odnosa ostvarivao bez prekida.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, nižestepeni sud je u ovom sporu pravilno primenio materijalno pravo, ali ne u svemu iz razloga koje taj sud prihvata. Naime, po nalaženju drugostepenog suda, tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu zasnovan je na razlozima za njihov poništaj, koji se može tražti u roku iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, a tužilac je propustio da zaštitu prava iz radnog odnosa traži u tom roku i zato ne može sa uspehom ostvarivati sudsku zaštitu tužbom za utvrđenje ništavosti, koja nije vezana za rok.

Po oceni Vrhovnog suda osnovani su navodi revidenta da je drugostepeni sud u ovom sporu pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 9. stav 2. Zakona o radu, odredbe ugovora o radu su ništave ako se njima utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, kao i kada su zasnovane na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima i odgovornostima poslodavca. Odredbom člana 11. tog zakona, ništavost odredaba ugovora o radu utvrđuje se pred nadležnim sudom (stav 1.), a pravo da se zahteva utvrđenje ništavosti ne zastareva (stav 2.). Zato se tužba za ništavost odredbe ugovora o radu može podneti nezavisno od roka za podnošenje tužbe u radnom sporu iz člana 195. stav 2. Zakona o radu i ne treba je vezivati za prekluzivni rok, u situaciji kada zaposleni traži utvrđenje ništavosti odredaba ugovora o radu (aneksa) na osnovu člana 9. stav 2. navedenog zakona.

Sledstveno izloženom, drugostepeni sud je u ovom slučaju pogrešno primenio član 195. stav 2. Zakona o radu, na kojem je zasnovao odluku o odbijanju tužiočeve žalbe, zbog čega je izostala suštinska ocena navoda žalioca kojim se iz svih zakonskih razloga osporava pravilnost prvostepene presude.

Iz tih razloga, na osnovu člana 416. stav 2, odlučeno je kao u drugom stavu izreke – ukinta samo drugostepena presuda i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovni postupak, u kojem će se o pravilnsoti prvostepene presude odlučivati nakon ocene svih žalbenih navoda.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković