Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv stava prvog izreke drugostepene presude u smislu člana 410. stav 2. tač. 4. i 5. u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP je propisano da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 03.08.2016.godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude u navedenom delu je 450.972,31 dinara.

Tužilac nema pravni interes za izjavljivanje revizije protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim je potvrđeno delimično usvjajanje tužbenog zahteva, jer je donošenjem takve odluke tužilac uspeo u sporu. Pored navedenog, vrednost pobijenog dela stava prvog izreke pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa je Vrhovni sud ocenio da revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena i primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u preostalom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi člana 378. st. 1. i 2. i 367. stav 1. ZPP na koju se ukazuje u reviziji u smislu člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, jer je prema stanju u spisima tuženi primerak prvostepene presude primio 09.02.2023. godine, a žalbu uputio sudu preporučenom pošiljkom 17.02.2023. godine, koji dan se u smislu odredbe člana 104. stav 2. ZPP smatra danom predaje žalbe sudu, pa je drugostepeni sud odlučivao o blagovremeno izjavljenoj žalbi tužene. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je profesionalna vojna služba prestala 30.06.2005. godine po osnovu naredbe ministra odbrane od 04.01.2011. godine, koja je presudom Upravnog suda U 1899/14 od 20.06.2014. godine poništena, nakon čega je naredbom ministra odbrane od 22.10.2014. godine određeno da tužiocu prestaje profesionalna vojna služba sa danom 12.11.2009. godine. Rešenjem tuženog od 26.11.2015. godine ponovljen je postupak okončan rešenjem Fonda za SOVO od 01.09.2005. godine koje je poništeno u celosti i priznato je pravo na starosnu penziju tužiocu u mesečnom iznosu od 70.968,18 dinara, odnosno 85% od penzijskog osnova, počev od 13.11.2009. godine, od kada teče i isplata. U postupku odlučivanja o žalbi tužioca, tuženi je rešenjem od 29.01.2016. godine poništio rešenje od 26.11.2015. godine, nakon čega je rešenjem od 04.04.2016. godine ponovljen postupak okončan rešenjem Fonda za SOVO od 01.09.2005. godine koje je poništeno u celosti, i određeno pravo na starosnu penziju tužiocu u mesečnom iznosu od 71.573,84 dinara, odnosno 85% od penzijskog osnova počev od 13.11.2009. godine od kada i teče isplate. Tužilac se dopisima od 03.03.2016. godine i 14.04.2016. godine obraćao tuženom sa zahtevom da se izvrši isplata određene i konačno utvrđene razlike sa pripadajućom zateznom kamatom. Prema dopisima tuženog od 24.03.2016. godine i 18.05.2016. godine, obračunata razlika između isplaćenih penzija po rešenju Fonda za SOVO od 01.09.2005. godine i iznosa penzije utvrđene rešenjem tuženog od 26.11.2015. godine iznosi 777.205,49 dinara, koliko je isplaćeno tužiocu 23.02.2016. godine, a za period od 13.11.2009. godine do 31.03.2016. godine mu je pripadala razlika u iznosu 48.972,00 dinara, koja mu je isplaćena 22.04.2016. godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 22.09.2022. godine, zakonska zatezna kamata na iznos od 777.205,49 dinara za period od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa za isplatu do dana isplate 23.02.2016. godine iznosi 426.026,37 dinara, a ako se na zakonsku zateznu kamatu na iznos 426.026,37 dinara obračuna zakonska zatezna kamata od 24.02.2016. godine do dana izrade nalaza i mišljenja veštaka, ista iznosi 296.699,33 dinara, pa zbir ukupnih iznosa čini 772.725,70 dinara. Zakonska zatezna kamata na 48.972,00 dinara za period od dana dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa za isplatu do dana isplate 22.04.2016. godine iznosi 24.945,94 dinara, a ako se na zakonsku zateznu kamatu na iznos 24.945,94 dinara obračuna zakonska zatezna kamata od 23.04.2016. godine do dana izrada nalaza i mišljenja veštaka, ista iznosi 16.880,61 dinara, pa zbir ukupnih izbora čini 41.826,55 dinara. Ukupan iznos manje isplaćene penzije u periodu od novembra 2014. godine do marta 2016. godine iznosi 247.307,64 dinara, a zakonska zatezna kamata obračunata na iznos manje isplaćenih penzija od dospeća pojedinačnih mesečnih iznosa do izrade nalaza i mišljenja iznosi 189.898,01 dinara (ukupno 437.205,65 dinara).

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima kada je ocenio da tužiocu pripada pravo na isplatu zakonske zatezne kamate zbog docnje u isplati penzije u iznosima utvrđenim iz nalaza veštaka obračunatim za period od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa za isplatu do dana isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja kao dana konačno postavljenog zahteva za isplatu do isplate, a da je u preostalom delu tužbeni zahtev neosnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Docnja dužnika novčane obaveze povlači za sobom i plaćanje zatezne kamate (član 277. ZOO) bez obzira da li je poverilac zbog toga pretrpeo štetu (član 278. ZOO). Međutim, članom 279. stav 1. ZOO propisano je i pravilo o zabrani tzv. anatocizma, tj. da na dospelu, a neisplaćenu kamatu ne teče zatezna kamata, izuzev kada je to zakonom propisano, a stavom 2. istog člana da se na iznos neisplaćene kamate može zahtevati kamata od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu.

Kako se dakle prema Zakonu o obligacionim odnosima ne može naplaćivati kamata na kamatu, to je suprotno navodima revizije pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac za period docnje u isplati penzije može obračunati kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, tako obračunatu kamatu uglavničiti i potraživati je kao glavno potraživanje, u kom slučaju kamata na taj iznos može teći od prvog narednog dana nakon uglavničenja do konačne isplate, jer zahtev da se dosudi kamata na kamatu ne može uživati pravnu zaštitu.

Pravilno je drugostepeni sud ocenio neosnovanim i tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete po osnovu neisplaćenog dela penzije za period od novembra 2014. godine do marta 2016. godine, jer je penzija tužiocu u ovom periodu umanjena na osnovu Zakona o privremenom uređenju načina isplate penzija, a ne usled nepravilnog i nezakonitog rada tuženog u smislu odredbe člana 172. ZOO, što je u saglasnosti sa rešenjem Ustavnog suda I Uz 531/14 od 23.09.2015 godine (16.10.2015. godine) kojim je odbačena inicijativa za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o privremenom uređenju načina isplate penzija („Službeni Glasnik RS“ br. 116/14). Prilikom donošenja navedenog zakona osnovni princip bio je solidarnost drušvenih subjekata u obezbeđivanju sredstava za ravnomerno podnošenje tereta finansijske krize. Mera smanjenja penzija uvedena je u javnom interesu sa ciljem prevladavanja, odnosno otklanjanja negativnih posledica krize u Republici Srbiji i to vremenski ograničeno. Pri tome, poštovano je ustavno načelo socijalne pravde, jer je smanjenje penzija predviđeno samo za subjekte sa većim penzijama, a ne i za sve penzionere.

Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Delimično preinačenje odluke o glavnom zahtevu, uticalo je na odluku o zahtevu tužioca za naknadu troškova prvostepenog postupka i o zahtevima stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka, koje su donete pravilnom primenom odredbi čl. 165. ZPP

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković