2

označen kao dan prestanka radnog odnosa pa do dana uručenja rešenja tužilac radio na poslovima za koje je raspoređen i bio u radnom odnosu. Sud je propustio da vrednuje princip da se na radno-pravni odnos državnog službenika, činjenice koje su od značaja za primenu otkaznog razloga i prestanak radnog odnosa po sili zakona, primenjuje zakon koji važi u vreme kada su pravno važne činjenice nastupile. S tim u vezi ukazuje da je u vreme kada je tužilac pravnosnažno osuđen važio Zakon o policiji donet 28.01.2016. godine, te smatra da imajući u vidu pravnosnažnost presude, kao i činjenicu da je dan nastupanja pravnosnažnosti 05.05.2017. godine, u tom momentu nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu, jer nije bio osuđen na kaznu zatvora u dužem trajanju od onoga što je kao zakonski minimum propisano odredbom člana 172. stav 1. tačka 3. Zakona o policiji. Na navedeni način tuženi je grubo prekršio garantovana prava zaposlenog, ovde tužioca, s obzirom da je povredio princip zabrane retroaktivnog važenja zakona iz člana 197. Ustava RS. Smatra da pravne posledice osude nastupaju u momentu pravnosnažnosti presude, te da razmatranje dužine trajanja kazne zatvora iz perspektive primene noveliranih odredaba Zakona o policiji, koje su stupile na snagu posle pravnosnažnosti presude, predstavlja grubu zloupotrebu ovlašćenja poslodavca i nedozvoljenu intervenciju u sferi prava i odgovornosti zaposlenog. U pobijanom rešenju tuženi ne objašnjava na koji način je saznao za predmetnu presudu, već samo navodi da je Ministarstvu unutrašnjih poslova presuda dostavljena 30.08.2019. godine. Ukazuje i na odredbu člana 24. stav 1. tačka 2. Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, te smatra da u smislu tog zakona nije bilo mesta prestanku radnog odnosa tužioca imajući u vidu da je, s obzirom na način izdržavanja kazne, tužilac imao mogućnost da napušta prostorije u kojima stanuje radi odlaska na posao. U vezi sa navedenim, tužilac se obraćao svom poslodavcu, ali do dana prestanka radnog odnosa o tom zahtevu tužioca nije odlučeno. Predlaže da se zahtev uvaži i preinači ili ukine pobijana presuda i prdmet vrati na ponovno odlučivanje. Troškove postupka je tražio.

Protivna stranka je u odgovoru na zahtev predložila da sud zahtev kao neosnovan odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, osporeno rešenje doneto je pravilnom primenom odredbe člana 172. stav 1. tačka 2. Zakona o policiji na utvrđeno činjenično stanje, a prema kome je tuženom, pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Nišu 6K. br. 1085/15 od 30.11.2016. godine, koja je, u pogledu odluke o krivičnoj sankiciji, preinačena presudom Višeg suda u Nišu Kž 1 br. 104/17 od 05.05.2017. godine, dostavljena tuženom dana 30.08.2019. godine, sa kojim je danom tužiocu utvrđen prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Odredbom člana 172. stav 1. tačka 2. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 6/16, 24/18 i 87/18), propisano je da pored slučajeva prestanka radnog odnosa utvrđenih drugim propisima, policijskom službeniku, odnosno ostalim zaposlenima, po sili zakona radni odnos u Ministarstvu prestaje kada se utvrdi da je pravnosnažnom presudom osuđen na kaznu zatvora od najmanje 6 meseci – danom dostavljanja pravnosnažne presude Ministarstvu.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ista doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku. Pravilna je ocena Upravnog suda o zakonitosti rešenja koje je osporeno tužbom, a kojim je utvrđeno da je tužiocu – policijskom službeniku prestao radni odnos dana 30.08.2019. godine, kao dana kada je pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Nišu 6K. br. 1085/15 od 30.11.2016. godine dostavljena tuženom.

Navode zahteva da sud nije rešio sporno pravno pitanje kada je presuda kojom je podnosilac zahteva osuđen na kaznu zatvora postala pravnosnažna, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao irelevantne imajući u vidu da je u članu 172. stav 1. tačka 2) Zakona o policiji izričito propisano da policijskom službeniku radni odnos prestaje danom dostavljanja pravnosnažne presude Ministarstvu.

Imajući u vidu da Zakon o policiji predstavlja poseban zakon (lex specialis), neosnovano je ukazivanje da se pravne posledice osude mogu predvideti samo zakonom i nastupaju po sili zakona kojim su predviđene (Krivičnim zakonikom), jer su slučajevi prestanka radnog odnosa policijskom službeniku po sili zakona propisani odredbom člana 172. Zakona o policiji.

Bez uticaja je i navod zahteva da je tuženi i pre 30.08.2019. godine znao za postojanje presude Osnovnog suda u Nišu, te da mu se podnosilac zahteva obraćao molbom da mu se omogući da radi dok je na izdržavanju kazne u vanzavodskim uslovima, budući da tužilac ni u tužbi niti u zahtevu ne ukazuje da je tuženi do tog saznanja došao pre stupanja na snagu Zakona o policiji objavljenog u Službenom glasniku 24/18 od 26.03.2018. godine. Pored toga, način izdržavanja kazne (u prostorijama u kojima stanuje bez elektronskog nadzora) ne menja pravnu prirodu te kazne, već predstavlja samo jedan od načina na koji se kazna izvršava.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je Upravni sud pobijanu presudu doneo bez održavanja javne rasprave, dajući pravno valjane i dovoljne razloge pozivajući se na odredbu člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, kojom je propisano da sud rešava bez održavanja usmene rasprave ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja. Samim tim neosnovani su i navodi zahteva da je pobijana presuda doneta uz povredu odredbe člana 33. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.

Pravilna je i ocena Upravnog suda da nije osnovan predlog tužioca za donošenje odluke u sporu pune jurisdikcije, jer je pretpostavka za takvo postupanje suda ispunjenost uslova za poništaj osporenog rešenja, a što ovde nije slučaj, budući da je pravilno Upravni sud našao da je osporeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano.

Cenjeni su i ostali navodi zahteva, ali kod nesumnjivo utvrđene činjenice da su u konkretnom slučaju nastale okolnosti propisane Zakonom o policiji za prestanak radnog odnosa podnosiocu zahteva po sili zakona, to je Vrhvni kasacioni sud našao da nisu od uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je, s obzirom na to da je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, na osnovu odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18), koji se shodno primenjuje na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom saglasno odredbi člana 74. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u drugom stavu dispozitiva presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

Zapisničar                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća – sudija

Mirela Kostadinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić