Protivna stranka, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija Republike Srbije, kao pravni sledbenik donosioca tužbom osporenog rešenja (Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije), u odgovoru na zahtev navodi da je zahtev neosnovan i da je pravilno Upravni sud našao da je tužbom osporeno rešenje na zakonu zasnovano.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema obrazloženju pobijane presude, pravilno je, po oceni Upravnog suda, postupio tuženi organ, kada je, nakon sprovedenog upravnog postupka, u kome nije bilo povrede pravila postupka od bitnog uticaja na pravilnost i zakonitost rešavanja ove upravne stvari i nakon potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, primenom člana 10. stav 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji („Službeni glasnik RS“, broj 104/09) i člana 132. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05...104/09), rešio da tužilji, ovde podnosiocu zahteva, kao državnom službeniku, kome je rešenjem o oceni kvaliteta rada utvrđena ocena „ne zadovoljava“, prestane radni odnos po sili zakona, danom konačnosti tog rešenja, odnosno dana 28.03.2012. godine.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuda doneta bez povreda pravila postupka od uticaja na rešavanje stvari i uz pravilnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Pri tome su pobijanom presudom ocenjena pitanja i okolnosti koji su mogli biti od uticaja na zakonitost osporenog rešenja i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovan je navod zahteva da je Upravni sud bio dužan da održi usmenu raspravu, s obzirom da u upravnom postupku u kome je doneto tužbom osporeno rešenje nije podnosiocu zahteva omogućeno učešće u upravnom postupku. Navedeno, jer je Upravni sud pobijanu presudu doneo s pozivom na odredbu člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, prema kojoj sud rešava bez održavanja usmene rasprave, ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, a u konkretnom slučaju ocena zakonitosti tužbom osporenog rešenja ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, budući da je to rešenje doneto na osnovu člana 10. stav 5. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, pa je deklaratorne prirode, odnosno tim rešenjem se ne utvrđuju prava i obaveze, već se konstatuje da je nastupio zakonom propisan uslov za prestanak radnog odnosa. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je neosnovan i navod zahteva da tuženi organ u konkretnom slučaju nije postupio po presudi Upravnog suda 23 U 19254/10 od 23.11.2011. godine, jer je upravo u izvršenju te presude doneto najpre rešenje tuženog organa o oceni kvaliteta rada LJ.B. iz V. (ovde podnosioca zahteva) broj 112-01-9/529/2010-05 od 23.02.2012. godine, a potom tužbom osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa po sili zakona danom konačnosti navedenog rešenja, dana 28.03.2012. godine, na koji način je u svemu postupljeno po pravnom shvatanju Upravnog suda iz navedene presude.

Sa iznetih razloga, te nalazeći da ni ostali navodi zahteva ne mogu dovesti do drugačije odluke suda po ovom zahtevu, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU dana 12.09.2014. godine Uzp 222/2014

Zapisničar                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Vesna Karanović,s.r.                                                                                          Olga Đuričić,s.r.