Protivna stranka u odgovoru na zahtev ukazuje da je nadležnost Komisije za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena strogo ograničena na utvrđivanje valjanosti registracije spornog naziva domena, pri čemu se postupak pred sudom može pokrenuti istovremeno ili nakon odluke donete od strane Komisije, te da sud meritorno rešava spor.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijano rešenje u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni sud je našao da je zahtev osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijanog rešenja, pravilno je sudija pojedinac osporenim rešenjem od 02.03.2021. godine odbacio tužbu tužioca, na osnovu člana 26. stav 1. tačka 2) Zakona o upravnim sporovima, nalazeći da osporeni akt po svojoj sadržini ne predstavlja akt protiv koga se, saglasno odredbama čl. 3. i 4. Zakona o upravnim sporovima, može pokrenuti upravni spor. Ovo stoga što u konkretnoj situaciji, podnosilac prigovora je tužbom osporio odluku kojom je u arbitražnom postupku pred Komisijom za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena pri Privrednoj komori Srbije, rešen spor o pravu na korišćenje domena između registranta domena (ovde tužioca) i nosioca prava na žig. Nadležnost za ovakvo rešavanje spora utvrđena je saglasno odredbi člana 7. Pravilnika, odnosno smatra se prihvaćenom od strane registranta samom registracijom domena, prihvatanjem opštih uslova o registraciji naziva nacionalnih internet domena, dok druga strana, koja pretenduje na sporni domen, prihvata nadležnost pokretanjem postupka, odnosno samim podnošenjem tužbe Komisiji za rešavanje sporova pri Privrednoj komori Srbije. Imajući u vidu navedeno, Upravni sud je ocenio da je sudija pojedinac prilikom donošenja pobijanog rešenja pravilno zaključio da je osporena odluka doneta u arbitražnom postupku pred Komisijom za rešavanje sporova pri Privrednoj komori Srbije, zbog čega se odlučivanje arbitražnog veća ne može smatrati odlučivanjem državnog organa ili organizacije koja vrši javna ovlašćenja, jer se radi o odluci arbitražnog veća koga su stranke u sporu dobrovoljno izabrale da im nepristrasno reši spor.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Vrhovni sud nalazi da su osnovani navodi zahteva da su pobijanim rešenjem povređena pravila postupka.

Odredbama člana 3. Zakona o upravnim sporovima je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita (stav 1); da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (stav 2); da sud u upravnom sporu odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno (stav 3).

U članu 4. istog zakona je propisano da upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari.

Pravilnikom o postupku za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena („Službeni glasnik RS“ br. 31/11, 24/12, 67/14, 61/16 i 74/19) propisano je: da ovaj pravilnik uređuje pravila postupka za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnog internet domena, pred specijalizovanim stalnim telom formiranim pri Privrednoj komori Srbije (član 1. stav 1); nacionalnim internet domenima u smislu ovog pravilnika smatraju se .rs i .srb nazivi domena (član 1. stav 2). Komisija za rešavanje sporova ima Listu arbitara koju utvrđuje Upravni odbor komore na predlog Registra nacionalnog Internet domena Srbije (član 4. stav 1); arbitar može biti svako poslovno sposobno fizičko lice koje je državljanin Republike Srbije, ima prebivalište u Republici Srbiji i ima odgovarajuća znanja i sposobnosti iz oblasti Interneta, sistema Internet domena, propisa iz oblasti zaštite intelektualne svojine i rešavanja sporova u oblasti Internet domena (član 4. stav 2); da je lista arbitara, sa podacima o njihovim stručnim kvalifikacijama, javno dostupna na veb – stranicama Komore i Registra (član 4. stav 3).

Odredbama čl. 5-26. istog Pravilnika, propisan je postupak za rešavanje sporova, pri čemu je članom 8. propisano da sporove povodom registracije naziva nacionalnog internet domena rešava tročlano arbitražno veće. Arbitražno veće saglasno članu 27. Pravilnika donosi konačnu odluku kojom odlučuje o zahtevu tužioca, koja je konačna i protiv nje nema mesta žalbi (član 31. stav 1. Pravilnika).

Članom 57. Zakona o arbitraži („Službeni glasnik RS“, br. 46/2006), propisano je da tužba za poništaj može da se podnese samo protiv domaće arbitražne odluke. Domaća arbitražna odluka je odluka koja je doneta u unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži u Republici. Za odlučivanje o tužbi za poništaj mesno je nadležan sud mesta arbitraže. Prema članu 59. stav 1. istog zakona, tužba za poništaj arbitražne odluke može da se podnese u roku od tri meseca od dana kada je tužilac primio arbitražnu odluku, dok je odredbom člana 61. navedenog zakona, propisano da se na postupak po tužbi za poništaj arbitražne odluke primenjuju se odredbe zakona koji uređuje parnični postupak.

Članom 17. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013 (Odluka Ustavnog suda), 74/2013 (Odluka Ustavnog suda), 55/2014, 87/2018, 18/2020, 10/2023 (drugi zakon)), propisano je da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost, a članom 20. stav 1. istog zakona, da će po pravnosnažnosti rešenja kojim se oglasio nenadležnim (čl. 17. i 19), sud da ustupi predmet nadležnom sudu.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište Upravnog suda u osporenom rešenju da osporeni akt – Odluka Komisije za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena pri Privrednoj komori Srbije TD-2/20 od 10.02.2021. godine, po svojoj pravnoj prirodi ne predstavlja akt protiv koga se, saglasno odredbama čl. 3. i 4. Zakona o upravnim sporovima, može pokrenuti upravni spor. Međutim, ne mogu se prihvatiti razlozi iz pobijanog rešenja da nisu od uticaja navodi prigovora o tome da u obrazloženju rešenja sudije pojedinca nije navedeno koji je sud nadležan za postupanje. Ovo stoga što je odredbama člana 3. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima, na koje se poziva Upravni sud i u obrazloženju pobijane odluke, propisano da sud u upravnom sporu odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je propisana drugačija sudska zaštita, kao i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije propisana drugačija sudska zaštita. U oba slučaja nužno je dati razloge da li je kod konačnog upravnog akta (član 3. stav 1. ZUS-a) i kod konačnog pojedinačnog akta (član 3. stav 2. ZUS-a) predviđena drugačija sudska zaštita i koja. Ovo je bitno, jer po čl. 17. stav 1. i 20. stav 1. ZPP postoji obaveza suda da pazi na svoju stvarnu nadležnost i da po pravnosnažnosti rešenja o oglašavanju nenadležnim dostavi predmet nadležnom sudu.

Kako su izostali razlozi sudije pojedinca o tome da li je u konkretnom slučaju predviđena drugačija sudska nadležnost, ovaj navod prigovora posebno veće Upravnog suda nije pravilno ocenilo, to je Vrhovni sud našao da je osnovan zahtev za preispitivanje sudske odluke i ukinuo je osporeno rešenje, jer je učinjena povreda od uticaja na pravilnost odluke posebnog veća Upravnog suda, a time i na pravilnost odluke sudije pojedinca.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da se u ovom delu ne mogu prihvatiti kao pravilni i na zakonu zasnovani razlozi pobijanog rešenja, pa je na osnovu člana 55. stav 3. Zakona o upravnim sporovima odlučio kao u dispozitivu i predmet vratio Upravnom sudu koji je dužan da u ponovnom postupku oceni da li odlučivanje u ovoj pravnoj stvari spada u sudsku nadležnost i kog suda i u zavisnosti od toga donese novu odluku o prigovoru tužioca.

Vrhovni sud nije odlučivao o zahtevu protivne stranke za naknadu troškova. Ovo stoga što ovom presudom nije okončan postupak, već je zahtev uvažen, pobijano rešenje Upravnog suda ukinuto i predmet vraćen Upravnom sudu na ponovno odlučivanje, pa će se o troškovima postupka povodom pravnog leka odlučiti u konačnoj odluci na osnovu odredbe člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), na čiju shodnu primenu upućuje član 74. Zakona o upravnim sporovima.

PRESUĐENO U VRHOVNOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća – sudija,

Mirela Kostadinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravk  

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić