Državno pravobranilaštvo, zakonski zastupnik Republike Srbije, u odgovoru na zahtev se u svemu pridružuje navodima zahteva i predlaže da sud zahtev uvaži i predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.

Protivna stranka, u odgovoru na zahtev navodi da su uz dopunu tužbe priložili overene fotokopije izvoda iz zemljišnih knjiga i to zu. br. 94 i br. 95 KO G., iz kojih se nesumnjivo može utvrditi da su bili upisani kao vlasnici oduzetih katastarskih brojeva parcela koje su navedene u uverenju o identifikaciji, koje kao javne isprave po članu 154. ZUP-a dokazuju istinitost onoga što se u njima navodi, čime su potvrdili da postoji osnov za primenu člana 27. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Dopis upućen od župnika iz G. Biskupskom Ordinarijatu u Đ. je privatna isprava i ne dokazuje ono što u svom zahtevu podnosilac navodi. Ističe da je pogrešno zaključivanje iz osporenog rešenja i pobijane presude da u postupku nije dostavljen dokaz o nemogućnosti pribavljanja akata, jer se obraćala istorijskom arhivu, koji je u obaveštenju od 05.10.2010. godine naveo da odluka o oduzimanju nije pronađena u arhivu, a upravo iz dog dokaza – obaveštenja donosilac rešenja pogrešno zaključuje da ista nije doneta. Napominje da je i zaštitnik građana u svom redovnom godišnjem izveštaju za 2010. godinu konstatovao da Agencija, kao deo izvršne vlasti, ne primenjuje Zakon o restituciji crkvene imovine kako on glasi i vrši svojevrsnu blokadu vraćanja crkvene imovine. Predlaže da sud zahtev kao neosnovan odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je osnovan.

Prema obrazloženju pobijane presude, tužba je uvažena i poništeno osporeno rešenje jer je isto doneto uz povredu člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku jer tuženi organ nije u obrazloženju rešenja dao razloge zašto nije primenio član 27. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, odnosno zašto tuženi organ nije od Republike Srbije, kao obeveznika vraćanja, tražio dokaz na osnovu čega je upisan kao vlasnik označenog zemljišta, a što je stranka tražila pre donošenja odluke. U ponovnom postupku tuženi organ je u obavezi da od Republike Srbije, koju je tužilac označio kao obveznika vraćanja, da zatraži da li poseduje dokaz na osnovu koga je izvršen upis zemljišta na Republiku Srbije posle 1945. godine, odnosno tek na osnovu tog dokaza da donese odluku da li tužilac ispunjava uslove za vraćanje zemljišta kako je to u zahtevu postavljeno.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zaključivanje Upravnog suda u pobijanoj presudi da je Agencija bila u obavezi da od Republike Srbije kao obveznika vraćanja zatraži dokaz na osnovu koga je izvršen upis zemljišta na Republiku Srbiju posle 1945. godine, shodno članu 27. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, i da na osnovu tog dokaza donese odluku po podnetom zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta, i nalazi da se isto ne može prihvatiti kao pravilno. Ovo stoga što je članom 27. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' 46/06) propisano da ako su podnosiocu zahteva nedostupne isprave iz člana 26. ovog zakona, Agencija će po službenoj dužnosti od obveznika vraćanja ili trećih lica da zahteva dokaze o verodostojnosti postojanja prava. Iz spisa proizilazi da do donošenja osporenog zaključka podnosilac zahteva nije dostavio tuženom organu ni jedan dokaz koji bi ukazao na nemogućnost pribavljanja akata propisanih članom 26. stav 2. istog zakona pa i pojedinačnog pravnog akta o upisu prava vlasništva na Republiku Srbiju, posle 1945. godine, na spornom zemljištu. Ovo kod činjenice da je tuženi organ u postupku utvrdio na osnovu obaveštenja Direkcije za restituciju, RGZ, Služba za katastar nepokretnosti Šid, Opštinska uprava Šid i dopisa Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica u Šidu, da ne poseduje akt ili bilo kakav dokaz o oduzimanju imovine tužioca niti da je ustanovljeno oduzimanje imovine od istog. Pored toga, tuženi organ je utvrdio da predmetna imovina čije se vraćanje traži nije mogla pasti pod udar agrarne reforme, budući da je uvidom u dostavljeni dokument utvrđeno da ista ne prelazi 10 hektara, a republičkim Zakonom o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji (''Službeni glasnik NRS'' 5/48... 34/56) članom 3. stav 3. je propisano da pod udar Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji potpada zemljište koje poseduju pojedine bogomolje, manastiri i verske ustanove i to višak preko 10 hektara.

Sud je cenio i ostale navode zahteva kao i navode iz odgovora na zahtev i nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude, jer je na osnovu spisa predmeta nesumnjivo utvrđeno da podnosilac zahteva za vraćanje oduzete imovine u postupku nije dostavio dokaz koji ukazuje na nemogućnost pribavljanja akata propisanih članom 26. stav 2. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama zbog čega Agencija nije bila u obavezi da shodno članu 27. istog zakona po službenoj dužnosti obezbedi neophodne dokaze.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je našao da su pobijanom presudom povređena pravila postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, pa je na osnovu člana 55. stav 3. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09) odlučio kao u dispozitivu ove presude i predmet vratio Upravnom sudu koji je dužan da raspravi pitanja na koja mu je ukazano ovom presudom.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU dana 25.02.2015. godine, Uzp 242/2014

Zapisničar,                                                                                                             Predsednik veća-sudija,

Rajka Milijaš,s.r.                                                                                                Olga Đuričić,s.r.