U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka podnosilac navodi da je pobijana presuda u suštini odluke i sadržini obrazloženja identična presudi Upravnog suda II-1 U 887/12, koja je osporena zahtevom za preispitivanje presude u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Uzp 381/2012. Navodi da je pogrešno tumačenje suda u pobijanoj presudi u pogledu pojma restriktivnog sporazuma iz člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije.Smatra da je neprihvatljiv stav Upravnog suda, da se iz sadržine osporenog rešenja ne može utvrditi posledica u obliku značajnog sprečavanja, narušavanja i ograničavanja konkurencije. Ovo iz razloga što je utvrđivanje jedinstvenih cena prevoza putnika koje su na osnovu Protokola odredile učesnice zabranjenog sporazuma, već po zakonu definisano kao radnja kojom se značajno ograničava, narušava i sprečava konkurencija. Dakle, primenom Protokola od 24.08.2010. godine, kao zabranjenog sporazuma- određivanjem jedinstvenih cena, između učesnika sporazuma isključena je cenovna konkurencija za period trajanja Protokola. Ovakve radnje spadaju u veoma teške povrede konkurencije i predstavljaju zabranjeni sporazum, koji ne može biti izuzet (ako bi bio prijavljen za izuzeće), u smislu člana 10. stav 3. navedenog Zakona. Predmetni zabranjeni sporazum ne bi mogao biti izuzet od zabrane čak i da se radi o sporazumu manjeg značaja, jer odredba člana 14. stav 2. Zakona o zaštiti konkurencije, izričito isključuje od zabrane sporazume koji za cilj imaju određivanje cena. Obrazloženje pobijane presude je neprihvatljivo i nezakonito, jer je članom 2. istog Zakona propisano da se odredbe ovog zakona primenjuju na akte i radnje učinjene na teritoriji Srbije, odnosno na akte i radnje učinjene van njene teritorije, koji utiču ili bi mogle uticati na konkurenciju na teritoriji Republike Srbije, što znači da primena Zakona o zaštiti konkurencije nije ograničena na razvijena ili nerazvijena područja. Upravni sud je pogrešno i samo delimično cenio nalaz Komisije po pitanju ko je inicijator zabranjenog sporazuma, jer je Komisija pravilno ocenila sve okolnosti pod kojima je došlo do zaključenja Protokola, a to su različita tržišna snaga učesnika, mesto održavanja sastanka, mesto sačinjavanja sporazuma, inicijativu za izmenu zaključenog sporazuma i posebno, ko je primenio sankciju u vidu raskida predmetnog sporazuma. Upravni sud pogrešno tumači odredbe člana 57, a u vezi sa članom 7. Zakona o zaštiti konkurencije kada kaže da je Komisija mogla da odredi meru zaštite konkurencije, u odnosu na ukupan prihod koji tužilac ostvari samo od obavljanja prevozničke delatnosti u lokalnom saobraćaju povodom koga je zaključen predmetni Protokol, jer ovakav stav nema uporište u zakonu, s obzirom da je ukupan godišnji prihod učesnika na tržištu, u smislu čl. 7. i 68. navedenog Zakona, prihod po svim osnovama, te ne podrazumeva deo godišnjeg prihoda ili tzv. relevantan prihod. Predlaže da sud zahtev uvaži i preinači ili ukine pobijanu presudu.

Protivna stranka N.e. a.d. iz N. u odgovoru na zahtev navodi da je pobijana presuda pravilna i u svemu na zakonu zasnovana, te da je neosnovana tvrdnja iz zahteva da je presuda nejasna i nerazumljiva, pri čemu su pobijanom presudom samo precizirani nalazi iz ranije presude Upravnog suda II-1 U 887/12, kojih se podnosilac zahteva nije pridržavao pri donošenju osporenog rešenja. Predlaže da sud zahtev kao neosnovan odbije i traži troškove za sastav odgovora u iznosu od 45.000,00 dinara, kao i taksu za odgovor po odluci suda.

Protivna stranka J.p. d.o.o. N., kojoj je zahtev uredno dostavljen, u ostavljenom roku nije dostavila odgovor na zahtev.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je osnovan.

Prema stanju u spisima Komisija za zaštitu konkurencije je, na inicijativu Privrednog društva J.p. d.o.o. iz N. za utvrđivanje postojanja radnje zloupotrebe dominantnog položaja, u smislu člana 16. Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“ broj 51/09), donela osporeno rešenje, kojim je utvrdila da je Protokol, zaključen između Privrednog društva J.p. d.o.o. N. i Akcionarskog društva za saobraćajnu delatnost N.e. a.d. N. dana 24.08.2010. godine, restriktivni sporazum, na osnovu koga su njegovi potpisnici, utvrđivanjem jedinstvenih cena, značajno ograničili i narušili konkurenciju na relevantnom tržištu usluga javnog linijskog prevoza putnika autobusima na relaciji Pirot-Blato-Babušnica, čime su učinili povredu konkurencije. Istim rešenjem potpisnicima Protokola je zabranjeno svako buduće postupanje kojim bi se mogla narušiti konkurencija, izričitim ili prećutnim dogovaranjem i utvrđivanjem jedinstvenih cena prevoza, kao i razmenom poverljivih informacija. Akcionarskom društvu za saobraćajnu delatnost N.e. a.d. N. je određena mera zaštite konkurencije u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini od 0,6%, od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u 2010. godini, a Privredno društvo J.p. d.o.o. N. je oslobođeno od obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da su osnovani navodi zahteva kojima se ukazuje na zaključivanje Upravnog suda u pobijanoj presudi da je u osporenom rešenju pogrešno primenjen Zakon o konkurenciji, odnosno odredbe člana 57. u vezi sa članom 7. stav 1. istog Zakona, time što je tuženi organ odredio meru zaštite konkurencije u odnosu na ukupan godišnji prihod tužioca pre oporezivanja za obračunsku godinu, koja prethodi godini u kojoj je pokrenut postupak. Ovaj sud nalazi da je Upravni sud u pobijanoj presudi pogrešno našao da je osporeno rešenje doneto uz povredu odredbi člana 57. u vezi člana 7. stav 1. Zakona o konkurenciji i da je tužena Komisija meru zaštite mogla da odredi u odnosu na ukupan prihod tužioca koji je on ostvario obavljanjem prevozničke delatnosti putnika u lokalnom saobraćaju, povodom koje delatnosti je zaključen Protokol, a ne u odnosu na ukupan prihod tužioca. Ovo stoga, jer je odredbom člana 57. stav 1. Zakona o zaštiti konkurencije (''Službeni glasnik RS'' broj 51/09) propisano da ako Komisija utvrdi povredu konkurencije, odnosno drugu povredu ovog zakona, odrediće meru zaštite konkurencije, meru otklanjanja povrede konkurencije, odnosno drugu upravnu meru propisanu ovim zakonom. Odredbom člana 7. stav 1. istog Zakona, izričito je propisano, da se godišnji prihod učesnika na tržištu, u smislu ovog zakona, utvrđuje u visini ukupnog godišnjeg prihoda pre oporezivanja, za obračunsku godinu koja prethodi godini u kojoj je pokrenut postupak. Odredbom člana 68. stav 1. navedenog Zakona, propisano je da će se učesniku na tržištu odrediti mera zaštite konkurencije, u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini najviše 10% od ukupnog godišnjeg prihoda, obračunatog u skladu sa članom 7. ovog zakona.

Zaključivanje iz obrazloženja pobijane presude da su navodi osporenog rešenja, koji se odnose na utvrđivanje činjenice ko je inicijator restriktivnog Sporazuma, odnosno Protokola, međusobno protivrečni i nedovoljno obrazloženi, se ne mogu prihvatiti kao pravilni. Ovo stoga, što se Upravni sud, kod ovakvog zaključivanja u pobijanoj presudi, između ostalog, poziva na izjašnjenje druge ugovorne strane – J.p. d.o.o. br. 414/11 od 10.05.2011. godine i navodi da je prvi sastanak održan 24.08.2010. godine na inicijativu J.p., a što tužena nije cenila. Međutim, iz sadržine izveštaja od 10.05.2011. godine, koji se nalazi u spisima, se vidi da je prvi sastanak održan 24.08.2010. godine na inicijativu J.p., ali ne za zaključenje Sporazuma, odnosno Protokola, već zbog najavljene tužbe N.e., zbog dugovanja J.p. Kako se iz sadržine dokaza na koji se poziva Upravni sud, odnosno iz izveštaja od 10.05.2011. godine vidi da je sastanak iniciran od strane J.p., zbog najavljene tužbe N.e., to se razlozi Upravnog suda da je Komisija pogrešno i samo delimično cenila ko je inicijator zabranjenog sporazuma, za sada, ne mogu prihvatiti kao pravilni.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 55. stav 3. Zakona o upravnim sporovima odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude i predmet vratio Upravnom sudu koji je dužan da u ponovnom postupku raspravi pitanja na koja mu je ukazano ovom presudom, kao i da ima u vidu da kada se odlučuje o predmetu postupka u celini ista upravna stvar ne može biti rešena sa više konačnih, izvršnih rešenja.

Kako je zahtev za preispitivanje pobijane presude uvažen, ukinuta pobijana presuda i predmet vraćen Upravnom sudu na ponovno odlučivanje, Vrhovni kasacioni sud je, s obzirom da se, saglasno članu 74. Zakona o upravnim sporovima, Zakon o parničnom postupku shodno primenjuje i na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova, koja nisu uređena tim zakonom, a da prema članu 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11....55/14), ako se ukine odluka protiv koje je izjavljen pravni lek i predmet vrati na ponovno suđenje, ostaviće se da se o troškovima postupka povodom pravnog leka odluči u konačnoj odluci, odlučio kao u stavu drugom dispozitiva ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU dana 30.05.2014. godine, Uzp 253/2013

Zapisničar                                                                                 Predsednik veća - sudija

Vesna Karanović,s.r.                                                              Olga Đuričić,s.r.