.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 294/2021
16.12.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Dragane Marinković, članova veća, sa savetnikom Dragicom Vranić, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu Jevrejske opštine Subotica u Subotici, Dimitrija Tucovića 13, koju zastupa Ilija Džaković, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda, Odeljenja u Novom Sadu III-4 U 7940/20 od 27.09.2021. godine, sa protivnom strankom Agencijom za restituciju, Jedinicom za vraćanje imovine žrtava Holokausta, u predmetu vraćanja imovine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 16.12.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se UVAŽAVA i PREINAČUJE presuda Upravnog suda, Odeljenja u Novom Sadu III-4 U 7940/20 od 27.09.2021. godine, tako što se uvažava tužba Jevrejske opštine Subotica u Subotici, poništava rešenje Agencije za restituciju, Jedinice za vraćanje imovine žrtava Holokausta broj 46-000892/2019 od 08.05.2020. godine i predmet VRAĆA nadležnom organu na ponovno odlučivanje.
OBAVEZUJE SE tužena Agencija za restituciju, Jedinica za vraćanje imovine žrtava Holokausta da podnosiocu zahteva Jevrejskoj opštini Subotica u Subotici naknadi troškove upravnog spora u iznosu od 108.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema presude.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom, stavom prvom dispozitiva, odbijena je tužba podnosioca zahteva podneta protiv rešenja Agencije za restituciju, Jedinice za vraćanje imovine žrtava Holokausta broj 46-000892/19 od 08.05.2020. godine, kojim je odbačen, kao neuredan, zahtev tužioca, zaveden kod Agencije za restituciju, Jedinice za vraćanje imovine žrtava Holokausta, pod brojem 46-000892/2019 za vraćanje oduzete imovine bivšeg vlasnika AA, bivšeg iz ... . Stavom drugim dispozitiva pobijane presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova upravnog spora.
U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka koja bi mogla biti od uticaja na rešenje stvari, podnosilac ponavlja navode tužbe da je tužena Agencija bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi sve nedostajuće podatke, što proizlazi iz člana 9. u vezi sa čl. 103. i 210. Zakona o opštem upravnom postupku, a ne da nalaže tužiocu da to učini. Ističe da je osporeno rešenje doneto isključivo na osnovu odredbi Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtavama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika, a što je pogrešno, obzirom da je morao da se primeni Zakon o opštem upravnom postupku, koji se primenjuje na sva pitanja koja nisu uređena Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika. Ukazuje da je pobijana presuda nezakonita i zbog toga što Upravni sud nije održao javnu raspravu iako je bio dužan da je održi, čime je povredio odredbu člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Ukazuje i na nejednako postupanje tužene agencije u istim činjenim i pravnim situacijama, obzirom da je u nekim drugim predmetima nedostajuće podatke prikupljala po službenoj dužnosti u skladu sa odredbama ZUP. Predlaže da sud zahtev uvaži i pobijanu presudu preinači ili ukine. Troškove je tražila i to za sastav tužbe u iznosu od 36.000,00 dinara, za sastav zahteva u iznosu od 72.000,00 dinara i na ime takse po odmerenju suda.
Protivna stranka u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev osnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, kako je u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za vraćanje oduzete imovine propustio da u zahtevu navede sve potrebne podatke u smislu odredbe člana 15. stav 1. tač. 2, 3. i 4. Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika (podatke o brojevima katastarske parcele na kojoj se nalazi nepokretnost koja je predmet zahteva, po novom (važećem) premeru, podatak o dokumentaciji o oduzimanju, odnosno aktu o podržavljenju i podatak o pravu svojine bivšeg vlasnika o oduzetoj nepokretnosti), te kako nije postupio po nalogu tuženog organa, datog na osnovu člana 16. stav 1. Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtavama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika, da te podatke dostavi u roku od 120 dana, to je po oceni Upravnog suda, tuženi organ pravilno postupio, kada je u smislu stava 2. istog člana zakona, doneo osporeno rešenje kojim je podneti zahtev odbacio kao neuredan. Upravni sud je cenio navode tužioca da je tuženi organ imao zakonsku obavezu da u konkretnom slučaju primeni odredbe člana 9. Zakona o opštem upravnom postupku i po službenoj dužnosti izvrši uvid u podatke o činjenicama neophodnim za odlučivanje o kojima vodi službenu evidenciju, pa je našao da su bez uticaja imajući u vidu da je odredbama Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika, propisan postupak vraćanja imovine i obeštećenja, kao i uslovi u kojima će se odbaciti zahtev kao neuredan, te supsidijarnu primenu Zakona o opštem upravnom postupku.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano u zahtevu za preispitivanje pobijane presude ukazuje da su pobijanom presudom i osporenim rešenjem povređena pravila postupka koja su od uticaja na rešenje upravne stvari i da je povređen zakon na štetu podnosioca zahteva.
Odredbom člana 16. Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtavama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika („Službeni glasnik RS“ broj 13/2016) propisano je: da ako Agencija utvrdi da zahtev ne sadrži dovoljno podataka iz člana 15. stav 1. ovog zakona, naložiće podnosiocu zahteva da u roku od 120 dana uredi zahtev (stav 1); da ako podnosilac zahteva ne postupi po nalogu Agencije u ostavljenom roku, zahtev se odbacuje kao neuredan (stav 2).
Odredbom člana 9. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 118/16), propisano je načelo delotvornosti i ekonomičnosti postupka. Prema navedenoj zakonskoj odredbi, organ je dužan: da strankama omogući da uspešno i celovito ostvare i zaštite prava i pravne interese (stav 1.); da postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (stav 2.); da po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid u podatke o činjenicama neophodnim za odlučivanje o kojima se vodi službena evidencija, da ih pribavlja i obrađuje (član 3.); da organ može od stranke da zahteva samo one podatke koji su neophodni za njenu identifikaciju i dokumente koji potvrđuju činjenice o kojima se ne vodi službena evidencija (stav 4.).
Odredbom člana 103. istog zakona, propisano je: da je organ je dužan da po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid, pribavlja i obrađuje podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija, a koji su neophodni za odlučivanje (član 9. stav (3) ovog zakona) (stav 1.); da ako službenu evidenciju vodi drugi organ, tada je organ koji vodi postupak dužan da hitno zatraži podatke, a zamoljeni organ da besplatno ustupi podatke u roku od 15 dana, ako nije drukčije propisano, a ako se traženi podaci mogu dobiti elektronskim putem, zamoljeni organ ih dostavlja u najkraćem roku (stav 2.).
Prema odredbi člana 215. Zakona o opštem upravnom postupku, odredbe zakona i drugih propisa prema kojima se ustanovljava obaveza za stranku i drugog učesnika u postupku da organu dostavljaju podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija, suprotno odredbama čl. 9. i 103. ovog zakona, prestaju da važe istekom 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Kada u upravnim stvarima rešavaju o pravima i obavezama nekog lica upravni organi su dužni da postupaju po Zakonu o opštem upravnom postupku, pri čemu se saglasno načelu delotvornosti i ekonomičnosti postupka iz člana 9. tog zakona, strankama mora omogućiti da što lakše uspešno i celovito ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese. Osnovna načela upravnog postupka su polazne, najopštije i najvažnije norme upravnog postupka na kojima taj postupak, kao javnopravni proces, počiva i koje treba da obezbede ujednačenost u procesu primene zakona. Prema tome, kako je članom 9. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome je sadržano jedno od osnovnih načela upravnog postupka, propisana obaveza upravnog organa da po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, pribavi podatke o činjenicama neophodnim za odlučivanje o kojima se vodi službena evidencija, to upravni organ nije bio ovlašćen da postupa mimo tog propisa bez obzira na odredbe člana 16. Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtavama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika.
Sledom navedenog, a na osnovu citiranih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, u postupku vraćanja imovine propisanog Zakonom o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtavama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika, zahtev se odbacuje primenom odredbi člana 16. stav 2. ovog zakona, samo u slučaju ako podnosilac zahteva u ostavljenom roku ne postupi prema nalogu Agencije iz člana 16. stav 1 i ne uredi zahtev u pogledu podataka o kojima se ne vodi službena evidencija, ali ne i u slučaju kada se radi o podacima o kojima se vodi službena evidencija.
Imajući u vidu navedeno, a kako u obrazloženju osporenog rešenja tuženi organ nije naveo razloge o tome da li je tužilac propustio da otkloni nedostatke podnetog zahteva u vezi podataka o kojima se vodi službena evidencija ili o podacima o kojima se ne vodi službena evidencija, to obrazloženje osporenog rešenja ne sadrži razloge iz kojih proizlazi da su bili ispunjeni uslovi da se odbaci zahtev podnosioca zahteva kao neuredan primenom odredbe člana 16. stav 2. Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtavama holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika.
S obzirom na izloženo, razlozi iz obrazloženja pobijane presude i rešenja tuženog organa se ne mogu prihvatiti kao pravilni i na zakonu zasnovani, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom dispozitiva na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu koji je dužan da raspravi pitanje na koje mu je ukazano ovom presudom.
Odluka o troškovima upravnog spora doneta je primenom odredaba čl. 66. i 67. Zakona o upravnim sporovima i shodnom primenom odredaba člana 150, člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18) na koju upućuje odredba člana 74. Zakona o upravnim sporovima. Podnosiocu zahteva su dosuđeni traženi i opredeljeni troškovi upravnog spora, i to: za sastav tužbe u iznosu od 36.000,00 dinara i za sastav zahteva preispitivanje sudske odluke u iznosu od 72.000,00 dinara saglasno Tarifnom broju 43. stav 1. i 45. stav 1. važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a što ukupno iznosi 108.000,00 dinara. Budući da u predlogu za odlučivanje o tužbi i zahtevu nije opredeljena vrsta traženih troškova za takse, Vrhovni kasacioni sud je našao da podnosilac zahteva nema pravo na naknadu tih troškova, a u smislu člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
dana 16.12.2021. godine, Uzp 294/2021
Zapisničar, Predsednik veća – sudija,
Dragica Vranić, s.r. Katarina Manojlović Andrić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
