Zahtev za preispitivanje sudske odluke su podneli Agencija za restituciju, Jedinica za konfesionalnu restituciju iz Beograda, zaveden u Vrhovnom kasacionom sudu pod brojem Uzp 397/2014, i S.p.c., Eparhija b., S.p.c. opština G. iz G., čiji je zahtev zaveden pod brojem Uzp 73/2015. Kako se navedenim zahtevima pobija zakonitost iste presude Upravnog suda, 24 U 18936/13 od 10.12.2014. godine, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu shodne primene odredbe člana 328. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), na koju upućuje odredba člana 74. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“ br. 111/09), spojio postupke po zahtevima radi ekonomičnosti postupka i donošenja jedinstvene odluke, tako što je spise predmeta Uzp 75/2015 spojio spisima predmeta Uzp 397/2014, pod kojim brojem će se dalje voditi.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom na osnovu odredbe člana 49. stav 2. tačka 3. Zakona o upravnim sporovima, zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, podnosilac, Agencija za restituciju, Jedinica za konfesionalnu restituciju iz Beograda ističe da je pogrešan stav Upravnog suda da dispozitiv osporenog rešenja nije jasan i određen i da nije izvršiv, već da je taj dispozitiv upravo jasan i određen i izvršiv, a da su u više stotina slučajeva, na osnovu odredbe člana 30. i člana 33. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, takva rešenja i izvršena. Ukazuje na to, da je, za slučaj da je dispozitiv neizvršiv, takvo rešenje sud trebalo da oglasi ništavim, što nije učinio. Navodi da Upravni sud ne razlikuje način sticanja svojine na pokretnim i na nepokretnim stvarima, te da ne stoji povreda odredbe člana 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, kako je to naveo Upravni sud. Smatra da je neosnovan stav Upravnog suda da parcela koja se vraća treba prethodno katastarski da se izdvoji u posebnu parcelu, koje stanovište bi bilo i suprotno odredbi člana 27. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a postupanje po nalogu Upravnog suda iz pobijane presude bi bilo pravno nedopušteno. Ističe da je Upravni sud donošenjem pobijane presude povredio odredbu člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i Zakon o upravnim sporovima, Zakon o parničnom postupku, Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa, Zakon o državnom premeru i katastru i Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, pa predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži, ukine pobijanu presudu i predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom na osnovu odredbe člana 49.Zakona o upravnim sporovima, podnosilac S.p.c., Eparhija b., P.c. opština G. ističe da je presuda doneta uz povredu pravila postupka iz člana 26. stav 1. tačka 4. Zakona o upravnim sporovima, jer je Upravni sud imao zakonsku obavezu da tužbu odbaci, budući da se osporenim upravnim aktom ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovani interes. Smatra da zakon nije bio poverđen, niti je mogao biti povređen na štetu tužioca, imajući u vidu razloge na kojima je sud zasnovao pobijanu presudu. Navodi da je presuda doneta uz bitne povrede pravila postupka iz člana 2. i člana 33. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, jer je Upravni sud doneo pobijanu presudu na osnovu činjenica koje nisu utvrđene na održanoj usmenoj javnoj raspravi. Navodi da je presuda doneta uz povredu odredbi člana 29. u vezi sa članom 10. stav 2. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, kao i uz povredu pravila postupka iz odredbe člana 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer je izreka osporenog upravnog akta jasna, određena i izvršiva, a predmet vraćanja precizno opredeljen. Ukazuje na povredu odredbe člana 16. stav 1. i stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, jer deobu zajedničke stvari mogu da zahtevaju samo suvlasnici, a ne i Upravni sud, kao i povredu odredbi člana 13. istog zakona, jer deoba predmetnog zemljišta ne može da se izvrši pre nego što Agencija za restituciju donese konačno rešenje u postupku restitucije. Ukazuje na odredbu člana 22. stav 2. Zakona o uređenju sudova u vezi sa članom 16. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i člana 148. Zakona o vanparničnom postupku, kojima je izričito propisano da je samo osnovni sud u vanparničnom postupku nadležan da vrši deobu zajedničke imovine. Ističe da je Upravni sud imao zakonsku obavezu da tužbu odbaci, kao nepotpunu i nerazumljivu, te da je Upravni sud donošenjem pobijane presude povredio materijalnopravne odredbe člana 76. Zakona o državnom premeru i katastru, pogrešno zauzimajući stav da dispozitiv osporenog rešenja nije izvršiv. Donoseći pobijanu presudu, sud je povredio pravo na zaštitu imovine, pravo na imovinu i pravo na pravično suđenje, a presuda je doneta suprotno praksi tog istog suda, kao i upravnoj praksi Agencije za restituciju, o čemu prilaže dokaze. Predlaže da sud zahtev uvaži i ukine pobijanu presudu.

Protivna stranka nije dostavila odgovor na zahteve.

Postupajući po podnetim zahtevima i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtevi su osnovani.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, osnovano se tužbom osporava zakonitost rešenja tuženog organa zbog povrede zakona. Upravni sud smatra da dispozitiv osporenog rešenja nije jasan, određen i izvršiv, jer se ne zna koji deo, odnosno delovi katastarske parcele broj 1194 KO G. se vraćaju u svojinu S.p.c. opštini G., odnosno koje delove Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije treba da crkvenoj opštini preda u državinu i na koji organ nadležan za upis prava na nepokretnostima treba da izvrši upis prava svojine u korist S.p.c. opštine G. Po oceni Upravnog suda, činjenica da se S.p.c. opštini G. vraća 190874/729720 idealnih delova na KP br. 1194, a da se ne zna na kom delu je parcela koja se vraća u okviru parcele koja ima površinu 72.97.20 ha, povređena je odredba člana 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer dispozitiv rešenja nije kratak i određen, pa se, po nalaženju Upravnog suda, ne može vraćati imovina i utvrđivati pravo svojine na delu parcela ako ta parcela prethodno nije katastarski izdvojena u posebne parcele, zbog čega je potrebno da tuženi organ u ponovnom postupku postupi po primedbama suda, te da, nakon pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, donese novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano navodima zahteva ukazuje na to, da je presudom povređen zakon na štetu podnosilaca zahteva. Osporenim delimičnim rešenjem tuženog organa od 15.11.2013. godine usvojen je zahtev S.p.c. – Eparhije b. – S.p.c. opštine G. iz G. i na ime oduzete imovine utvrđeno pravo podnosioca na poljoprivrednom zemljištu u ukupnoj površini od 19.08.74 ha na katastarskoj parceli br. 1194 na idealnim delovima kako je to navedeno u dispozitivu rešenja, pri čemu je parcela upisana u list nepokretnosti br. 5 KO G. kao poljoprivredno zemljište u državnoj svojini nosioca prava korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Republika Srbija je obavezana da S.p.c. opštini G. prenese u svojinu, a Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije istoj preda u državinu navedene nepokretnosti u roku od 30 dana od dana izvršnosti ovog rešenja. Organu nadležnom za upis prava na nepokretnostima je naloženo da izvrši upis prava svojine u korist S.p.c. opštine G. – Eparhije b. – S.p.c.sa sedištem u G. na predmetnoj nepokretnosti u javne knjige u kojima se vrši upis prava nepokretnosti. Ovakav dispozitiv rešenja je, prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u svemu sačinjen u skladu sa odredbom člana 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 33/97 i 31/01, „Službeni glasnik RS“ br. 30/10), jasan je i određen i podoban za izvršenje u skladu sa odredbama člana 30. i člana 33. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“ br. 46/06), pa su suprotni navodi u razlozima obrazloženja pobijane presude neosnovani. Fizička deoba parcele na kojoj postoji pravo susvojine nije uslov za vraćanje oduzete nepokretne imovine prema Zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, kako to pogrešno smatra Upravni sud, jer se u konkretnom slučaju radi o sticanju prava svojine na osnovu odredbe člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, na način i pod uslovima određenim Zakonom o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, i to susvojine na nepokretnosti iz člana 13. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, dakle, na stvari kada je deo svakog od suvlasnika određen srazmerno prema celini (idealni deo). Stoga je, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravno neutemeljen stav Upravnog suda da imovina ne može da se vraća i utvrđuje pravo svojine na delu parcele, pre nego što je ta parcela prethodno katastarski izdvojena u posebne parcele, a takođe je i pravno neutemeljen nalog da tuženi organ, Agencija za restituciju, izvrši parcelaciju, odnosno fizičku ili civilnu deobu parcela koje su predmet postupka, jer taj organ na takvo postupanje nije ovlašćen zakonom.

Tužbom u upravnom sporu koji je vođen u Upravnom sudu pod brojem 24 U 18936/13 Republika Srbija, kao tužilja, je tužbu podnela protiv osporenog rešenja Agencije za restituciju – Jedinice za konfesionalnu restituciju od 15.11.2013. godine zbog pogrešne primene zakona – odredbe člana 4. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Tužilja smatra da odredbom člana 4. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama nije propisana obaveza, već ovlašćenje Republike Srbije, kao obveznika vraćanja imovine, da umesto oduzete dâ naknadu u vidu druge odgovarajuće imovine ili da isplati novčanu naknadu, pa kako se tužilja protivila naknadi u vidu druge odgovarajuće imovine, tuženi nije mogao da donese rešenje kojim se zahtev usvaja. Smatra da nije bilo mesta usvajanju zahteva do pravnosnažnog okončanja postupka po odredbama Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, jer se na ovaj način dovode u neravnopravan položaj druge stranke u postupcima vraćanja imovine.

Ocenjujući zakonitost rešenja osporenog u upravnom sporu koje je donela Agencija za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju broj 46-00-00377/07 dana 15.11.2013. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je rešenje u svemu pravilno i na zakonu zasnovano, da su u postupku njegovog donošenja ocenjene sve relevantne činjenice i izvedeni dokazi bitni za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, te da su za donošenje rešenja dati pravilni i jasni razlozi, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Odredbom člana 4. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama (''Službeni glasnik RS'' 46/06) je propisano da se oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku ili se naknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada se isplaćuje samo ako vraćanje u naturalnom obliku ili u vidu druge odgovarajuće imovine nije moguće.

Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi tužbe Republike Srbije da je osporenim rešenjem povređena odredba člana 4. Zakona na štetu Republike Srbije, niti je tužilja navodima tužbe, a ni prisustvom na usmenoj javnoj raspravi, dokazala da će sprovođenjem osporenog rešenja biti dovedene u neravnopravan položaj druge stranke u postupcima vraćanja imovine. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da su navodi tužbe neosnovani.

Vrhovni kasacioni sud je posebno cenio navode zahteva S.p.c., Eparhije b., S.p.c. opštine G. koji se odnose na nedostatak aktivne legitimacije Republike Srbije za podnošenje tužbe protiv osporenog rešenja, pa je našao da oni nisu osnovani. Kako je osporenim rešenjem naloženo, stavom dva, Republici Srbiji da S.p.c. opštini G. prenese u svojinu, a Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kao držaocu nepokretnosti, preda u državinu nepokretnosti koje su predmet vraćanja, ovaj sud smatra da postoji aktivna legitimacija Republike Srbije, dosadašnjeg titulara svojine, za podnošenje tužbe u upravnom sporu u konkretnom slučaju.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je našao da su zahtevi za preispitivanje pobijane presude osnovani, pa je, na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, uvažio zahtev za preispitivanje pobijane presude Upravnog suda i istu preinačio tako što je tužbu odbio.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 05.02.2015. godine, Uzp 397/2014

Zapisničar,                                                                                                                     Predsednik veća – sudija,

Vesna Mraković,s.r.                                                                                                    Olga Đuričić,s.r.