U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog pogrešno, odnosno nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, podnosilac ističe da je Upravni sud pogrešno primenio odredbu člana 63. Zakona o upravljanju otpadom, jer je tom odredbom uređen institut izdavanja dozvole za upravljanje otpadom ( koja nije rešenje o građevinskoj dozvoli), koji je u nadležnosti Ministarstva zaštite životne sredine. Samim tim, i proceduru, odnosno postupak za izdavanje dozvole iz člana 63. Zakona o upravljanju otpadom (obaveštavanje javnosti o podnetom zahtevu, pribavljanje zapisnika o ispunjenosti uslova za izgradnju i rad postrojenja kod nadležnog inspekcijskog organa i dostavljanje zahteva za izdavanje dozvole jedinici lokalne samouprave zajedno sa dokumentacijom radi pribavljanja mišljenja) mora sprovoditi nadležno ministarstvo, tj. Ministarstvo zaštite životne sredine, a ne Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. U vezi navedenog, smatra da je Upravni sud prilikom donošenja pobijane presude pogrešno utvrdio činjenično stanje, imajući u vidu da je poništeno rešenje – rešenje o građevinskoj dozvoli izdato u skladu sa članom 135. Zakona o planiranju i izgradnji, a ne rešenje o izdavanju dozvole za tretman, odnosno skladištenje, ponovno iskorišćenje i odlaganje otpada. Dalje ukazuje da je u osporenom rešenju greškom navedeno preduzeće koje je sačinilo studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i da je studiju zapravo sačinio Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu, kako to proizlazi iz spisa tuženog organa, a o čemu se on izjasnio i na održanoj usmenoj javnoj raspravi pred sudom dana 15.06.2022. godine. Smatra da ova greška (koja nije ispravljena), ne može uticati na zakonitost osporenog rešenja, te da je sud s obzirom na propisano članom 144. Zakona o opštem upravnom postupku mogao da naloži njenu ispravku. Ukazuje zatim, s pozivom na odredbe člana 18. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik RS“, br. 135/2004 i 36/2009) i član 31. stav 2. tačka 2) Pravilnika o postupku sprovođenja objedinjene procedure elektronskim putem („Službeni glasnik RS“, br. 113/2015 i 96/2016), da nije postojala zakonska obaveza investitora da studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, saglasnost na istu, odnosno odluku da nije potrebna procena uticaja na životnu sredinu, dostavlja uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole, te niti obaveza tuženog da postojanje i važenje iste ispituje, a da je u svakom slučaju studija o proceni uticaja na životnu sredinu u trenutku podnošenja zahteva za izdavanje građevinske dozvole bila priložena. Što se tiče navoda tužioca da je ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine storniralo svoju saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, smatra da ova činjenica nije ni u kom slučaju mogla biti od uticaja na postupak izdavanja pobijanog rešenja, budući da nadležni organ, ovde tuženi, nije bio dužan niti zakonom ovlašćen da od investitora zahteva dostavljanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu u momentu izdavanja pobijanog rešenja, niti je bio ovlašćen, odnosno dužan da preispituje verodostojnost dostavljene studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Zaključuje i da bi ostavljanjem na pravnoj snazi pobijane presude bila naneta šteta svim građanima Republike Srbije, odnosno da je istom povređen javni interes, pa predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži, a pobijanu presudu preinači ili ukine.

U odgovoru na zahtev „Titan Cementara Kosjerić“ DOO Kosjerić je naveo da smatra da je podneti zahtev za preispitivanje sudske odluke osnovan, pa je predložio da sud zahtev uvaži, a tužioca obaveže da mu naknadi sve troškove postupka.

Protivna stranka Opština Kosjerić je u odgovoru na zahtev predložila da sud zahtev odbaci kao nedozvoljen ili odbije kao neosnovan, s tim da se obaveže tuženi na naknadu troškova sastava odgovora na zahtev u ovom postupku.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema obrazloženju pobijane presude, Upravni sud je našao da je osporenim rešenjem povređen zakon, iz razloga što je tuženi u skladu sa članom 63. Zakona o upravljanju otpadom bio dužan da pre izdavanja dozvole obavesti javnost o podnetom zahtevu, pribavi zapisnik o ispunjenosti uslova za izgradnju i rad postrojenja od nadležnog inspekcijskog organa i da zahtev za izdavanje građevinske dozvole dostavi jedinici lokalne samouprave zajedno sa dokumentacijom radi pribavljanja mišljenja. Kako je u osporenom rešenju izostala ocena o tome da li je tuženi organ postupio na navedeni način, pri čemu tuženi uz odgovor na tužbu nije dostavio dokaze o takvom postupanju, osnovano se navodima tužbe ukazuje na povredu zakona. Pored toga, u osporenom rešenju je navedeno da je njegov sastavni deo i studija o proceni uticaja na životnu sredinu koju je izradio „NDC“ d.o.o. Beograd. Međutim, uvidom u CD koji je rađen u postupku objedinjene procedure elektronskim putem, koji je dostavljen sudu, utvrđeno je da se na predmetnom zapisu ne nalazi navedena studija, već studija o proceni uticaja na životnu sredinu koju je izradio Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu, koja je prema dokazima u spisima i koje je dostavio tužilac (rešenja Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine broj 352-02- 352/2012-05 od 02.04.2013. godine i obaveštenja istog Ministarstva broj 353-02- 352/2012-05 od 16.04.2013. godine) stornirana. Kako nije dostavljena studija o proceni uticaja na životnu sredinu na koju je data saglasnost nadležnog organa, kao sastavni deo dokumentacije koja se prilaže uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju, Upravni sud je ocenio i da je tuženi postupio suprotno odredbama člana 3. stav 3, člana 5. i člana 18. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik RS“, br. 135/04 i 36/09), čime je učinio povrede pravila postupka koje su od uticaja na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja.

Odredbom člana 135. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/2009 ... 145/2014), koji je važio u vreme izdavanja osporenog rešenja o građevinskoj dozvoli, propisano je da se građevinska dozvola izdaje investitoru koji uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole dostavi projekat za građevinsku dozvolu, ima odgovarajuće pravo na zemljištu ili objektu i koji je dostavio dokaze propisane podzakonskim aktom kojim se bliže uređuje sadržina i način izdavanja građevinske dozvole i platio odgovarajuće administrativne takse. Sastavni deo zahteva je i izvod iz projekta za izdavanje građevinske dozvole potpisan i overen pečatom lične licence od strane glavnog projektanta.

Prema članu 63. Zakona o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS“, br. 135/04 i 14/2016), važećim u vreme izdavanja osporenog rešenja, zahtev za izdavanje dozvole za tretman, odnosno skladištenje, ponovno iskorišćenje i odlaganje otpada podnosi se ministarstvu, odnosno autonomnoj pokrajini odnosno jedinici lokalne samouprave ( stav 1.); nadležni organ za izdavanje dozvole, u roku od 15 dana od dana prijema zahteva za izdavanje dozvole dužan je da od podnosioca zahteva zatraži dokaze i dokumentaciju potrebnu za dopunu zahteva, ako je zahtev nepotpun, odnosno neuredan (stav 2.); nadležni organ za izdavanje dozvole, u roku od 15 dana od dana prijema urednog zahteva, obaveštava javnost o podnetom zahtevu i pribavlja zapisnik o ispunjenosti uslova za izgradnju i rad postrojenja od nadležnog inspekcijskog organa ( stav 3.); ministarstvo, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, istovremeno sa obaveštenjem iz stava 3. ovog člana dostavlja podneti zahtev jedinici lokalne samouprave, zajedno sa dokumentacijom radi pribavljanja mišljenja( stav 4. ); jedinica lokalne samouprave u roku od 30 dana od dana prijema zahteva iz stava 3. ovog člana, dužna je da razmotri zahtev i da ministarstvu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine dostavi svoje mišljenje sa obrazloženim predlogom za prihvatanje ili odbijanje zahteva ( stav 6. ).

Imajući u vidu napred izloženo i citirane propise, Vrhovni kasacioni sud nalazi, ali iz drugih razloga od onih koji su navedeni u obrazloženju pobijane presude, da je pravilan zaključak Upravnog suda iz pobijane presude da je osporeno rešenje nezakonito.

U dispozitivu osporenog rešenja, i to kao sastavni deo tog rešenja, označena je studija o proceni uticaja na životnu sredinu koje ju je izradio „NDC“ doo Beograd, Ulica Venizelosova 11, koja se nesporno ne nalazi u spisima tuženog organa. Imajući u vidu da dispozitiv kao najznačajniji deo upravnog akta - rešenja, u kome je sadržana odluka o konkretnoj upravnoj stvari, mora da bude jasan i precizan, ne radi se o tehničkoj grešci – „očiglednoj netačnosti“ koja se može ispraviti na osnovu člana 144. Zakona o opštem upravnom postupku, s obzirom da je navedena studija o proceni uticaja na životnu sredinu u dispozitivu osporenog rešenja identifikovana upravo kroz označenje lica koje ju je izradilo i da ista prema članu 58. stav 1. Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta ( „Sužbeni glasnik RS“, broj 23/15 ... 67/17) predstavlja sastavni deo projekta za građevinsku dozvolu.

Stoga se neosnovano podnetim zahtevom ukazuje da pogrešno označenje lica koje je izradilo studiju o proceni uticaja na životnu sredinu u osporenom rešenju predstavlja grešku u imenu koja nije od uticaja na zakonitost tog rešenja i čiju ispravku je eventualno mogao da naloži i Upravni sud u pobijanoj presudi.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su, ali bez uticaja na drugačije odlučivanje u konkretnom slučaju, navodi zahteva kojima se ukazuje na pogrešnu primenu člana 63. Zakona o upravljanju otpadom u ovoj upravnoj stvari. Naime, u pobijanoj presudi Upravni sud nalazi da je tuženi organ bio dužan da pre izdavanja dozvole, ne precizirajući pri tom o kojoj vrsti dozvole se radi, preduzme radnje propisane odredbama člana 63. Zakona o upravljanju otpadom. Ovakav zaključak suda je pravno neutemeljen, imajući u vidu da navedeni član Zakona o upravljanju otpadom propisuje postupanje nadležnog organa po zahtevu za izdavanje dozvole za tretman otpada iz člana 59. stav 1. tačka 4) istog Zakona, dok je osporeno rešenje Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture od 10.10.2017. godine doneto na osnovu člana 135. Zakona o planiranju i izgradnji, po zahtevu investitora „Titan Cementara Kosjerić“ doo Kosjerić za izdavanje građevinske dozvole. Osnovano se, a što je takođe bez uticaja, u zahtevu ukazuje i da je pogrešan zaključak Upravnog suda da je tuženi organ učinio povrede pravila postupka koje su od uticaja na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja, zbog toga što nije dostavljena studija o proceni uticaja na životnu sredinu na koju je data saglasnost nadležnog organa, kao sastavni deo dokumentacije koja se prilaže uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju, pošto prema članu 58. stav 1. Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta ( „Službeni glasnik RS“, br. 23/15 ... 67/17 ) u vezi člana 135. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu ne predstavlja sastavni deo dokumentacije koja se podnosi uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole.

Sledom navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom presudom primenom odredbi člana 40. stav 2. u vezi člana 42. stav 1. Zakona o upravnim sporovima uvažena tužba, poništeno osporeno rešenje o građevinskoj dozvoli i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku nadležni organ će ceniti ispunjenost svih propisanih ciljeva za izdavanje građevinske dozvole i u smislu odredbe člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima postupiti u skladu sa pravnim shvatanjem i primedbama iz ove presude Vrhovnog kasacionog suda.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva presude.

S obzirom na to da odgovori na zahtev „Titan cementara Kosjerić“ DOO Kosjerić i Opštine Kosjerić ne sadrže ništa novo u odnosu na podatke u spisima i sadržinu zahteva, zbog čega nisu bili od značaja za odlučivanje, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) odlučio kao u stavu drugom dispozitiva presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća – sudija,

Gordana Vojnović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Gordana Džakula, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić