Zahtev je, preko punomoćnika, podnela I. m. i m. p. ''I.'' AD B. – P.S., u svoje ime i kao pravni sledbenik AD „M.“ S., kao društva koje je prestalo da postoji statusnom promenom - pripajanjem I. m. i m. p. ''I.'' AD B. – P.S., (na osnovu rešenja Registra privrednih subjekata Agencije za privredne registre br. BD 9880/2015 od 11.02.2015. godine), a zbog povrede prava na pravično suđenje, povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta i povrede pravila postupka, koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari. Navodi da je tužbom osporeno rešenje treći konačan upravni akt tuženog organa donet u istoj upravnoj stvari u proteklih 8 godina od kada je zaključkom od 28.08.2007. godine pokrenut postupak protiv I. m. i m. p. ''I.'' AD B. – P.S. i AD ''M.'' S. Ukazuje da je Upravni sud u pobijanoj presudi naveo da je postupio po presudi Vrhovnog kasacionog suda Uzp 68/2013 od 11.07.2014. godine, a saglasno članu 55. stav 3. Zakona o upravnim sporovima, te preduzeo sve procesne radnje i raspravio sva pitanja na koje mu je ukazano i to: pozivanjem na izjašnjenje Komisije na navedenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, održavanjem usmene rasprave dana 26.12.2014. godine, citiranjem Uredbe o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta i potvrđivanjem postupka, načina, metodologije i kriterijumima, koje i sama Komisija iznela u osporenom rešenju. Navodi da izjašnjenje Komisije ne sadrži bilo kakve dodatne niti nove i drugačije činjenične i pravne navode od onih već iskaznih u rešenju, pa to nije moglo biti korisna procesna radnja za Upravni sud u postupanju po nalogu Vrhovnog kasacionog suda. Ukazuje da je usmena rasprava održana u poslednjoj radnoj nedelji kalendarske godine, i to u petak 26.12.2014. godine, pa, ni to nije moglo predstavljati korisnu procesnu radnju u postupanju Upravnog suda po nalogu Vrhovnog kasacionog suda. Kako tuženi organ u osporenom rešenju navodi da test pretpostavljenog monopoliste nije jedini kriterijum koji je korišćen radi utvrđivanja relevantnog tržišta, to Upravni sud, iako dužan, nije utvrdio koji su to drugi relevantni kriterijumi korišćeni. Pri tome, Komisija izvodi i indirektan zaključak da uticaj na cenu odnosno tražnju i ponudu ne bi bio ništa drugačiji u slučaju kada deo tržišta na kojem se konzumira otkup od više od 50% ne bi ni postojao, a nije sprovela analizu cenovne korelacije navika i ponašanje proizvođača dva odvojena tržišta. Smatra da tuženi organ uopšte nije sproveo osnovni tekst da li su I. m. i m. p. ''I.'' AD B. – P.S. i AD ''M.'' S. uopšte bili u mogućnosti da snize cenu za 5 do 10%, na postojeću cenu otkupa, koju su utvrdili na osnovu svojih poslovnih planova i mogućnosti, a da istovremeno zadrže isti obim proizvodnje i plasmana na tržištu finalnog proizvoda, za čiju namenu i otkupljuju sirovo mleko, odnosno nije dat odgovor na pitanje da li su oni u mogućnosti da smanje cenu otkupa i da zadrže isti profit ili uvećan profit u odnosu na posmatranu otkupnu cenu. Ističe da je Upravni sud stoga pitanje radnje zloupotrebe dominantnog položaja sveo na sporno pitanje utvrđivanja relevantnog tržišta, kao da je postojanje radnje zloupotrebe pretpostavljeno u slučaju potvrde postojanja dominantnog položaja. Mišljenja je da su nepoznati odlučujući razlozi koji su Upravni sud naveli na donošenje pobijane presude, a naročito da li je učinjena radnja zloupotrebe dominantnog položaja ili ne, jer Sud nije otišao dalje u obrazloženju od utvrđivanja relevatnog tržišta i položaja I. m. i m. p. ''I.'' AD B. – P.S. i AD ''M.'' S. na tako utvrđenom relevatnom tržištu. Navodi da je povređeno pravo i na pravično suđenje u delu prava stranke na obrazloženu odluku, a što je garantovano Ustavom Republike Srbije i čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Smatra da je Upravni sud nije na isti način cenio argumente jedne i druge strane u upravnom sporu. Ukazuje da Upravni sud stoga nije ni u delu postupio po nalogu Vrhovnog kasacionog suda iz presude Uzp 68/2013 od 11.07.2014. godine, kao i da nije ispitao navode tužilaca i sve propuste učinjene od strane tuženog organa, već je samo proširio u tekst obrazloženja pismenim navodima izjašnjenja tuženog organa na navedenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i izjavama stranaka na usmenoj raspravi, uz citiranje gotovo celog teksta Uredbe o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i preinači pobijanu presudu, tako što će tužbu tužilaca uvažiti i poništiti tužbom osporeno rešenje, ili da zahtev uvaži i ukine pobijanu presudu, te predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.

Protivna stranka, Komisija za zaštitu konkurencije Republike Srbije, je u odgovoru na zahtev predložila da sud zahtev odbije, kao neosnovan.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'', broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, Komisija za zaštitu konkurencije Republike Srbije je nakon provedenog postupka, radi utvrđivanja zloupotrebe dominantnog položaja pokrenutog po službenoj dužnosti zaključkom predsednika Komisije, broj 5/0-02-416/07 od 28.08.2007. godine utvrdila da tužioci imaju dominantan položaj na relevatnom tržištu otkupa sirogov (kravljeg) mleka namenjenog daljoj industrijskoj preradi u mlekarama na teritoriji Republike Srbije, kao i da su zloupotrebili dominantan položaj na relevantnom tržištu otkupa sirovog (kravljeg) mleka namenjenog daljoj inudstrijskoj preradi u mlekarama na teritoriji Republike Srbije, na način bliže opisan u stavu II dispozitiva tužbom osporenog rešenja, pri čemu je tuženi imao u vidu da su tužioci u vlasništvu D. F. G. B.V. povezani učesnici na tržištu, te da, u smislu člana 5. st. 2. i 3. Zakona o zaštiti konkurencije (''Službeni glasnik RS'', broj 79/05) nastupaju kao jedan učesnik na tržištu. Kako je na nedostatak utvrđivanja relevantnog tržišta primenom testa pretpostavljenog monopolskog povećanja cena ukazao Vrhovni kasacioni sud u presudi Uzp 68/2013 od 11.07.2014. godine, Upravni sud je imao u vidu navode tuženog organa iz izjašnjenja na navedenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, prema kojima se zadatak testa pretpostavljenog monopolskog povećanja cena sastoji u tome da se ispita da li su, u slučaju pretpostavljenog smanjenja otkupne cene za 5 do 10%, u roku od jedne godine, proizvođači sirovog mleka mogli da pronađu alternativni kanal prodaje svog proizvoda, odnosno da li bi u roku od jedne godine mogli da se preorjentišu na proizvodnju drugih proizvoda, koje bi ponudili ili potencijalnim kupcima (supstitucija na strani ponude), zbog čega zadatak testa nije bio da ispita osetljivost kupaca na promenu prodajne cene proizvoda od strane pretpostavljenog monopoliste (supstitucija na strani tražnje), već da ispita osetljivost primarnih proizvođača – farmera na promenu otkupne cene sirovog mleka od strane pretpostavljenog monopliste, pa je stoga utvrđivanje relevantnog tržišta u konkretnoj stvari primenom ovog kriterijuma iz člana 2. Uredbe o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta (''Službeni glasnik RS'', broj 94/05) i nužno moralo biti modifikovano. Stoga, Upravni sud nalazi da se, iz tužbom osporenog rešenja i podneska kojim se tuženi organ izjasnio o navedenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda, može zaključiti da je tuženi organ, s obzirom na robu za koju nema supstitucije, proveo test pretpostavljenog monopolskog povećanja cena, izvršio potrebne procene propisane odredbama čl. 3. i 5. navedene Uredbe, kao i primenio druge propisane kriterijume. Nakon što je raspravio sporno pravno pitanje, na koje je ukazano u navedenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda, Upravni sud je, ocenjujući zakonitost akta tuženog organa našao da je tuženi organ, u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije i Uredbom o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta, nesumnjivo utvrdio sve odlučne činjenice za donošenje rešenja u ovoj upravno-pravnoj stvari, te doneo u svemu zakonitu odluku.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom su ocenjena sva pitanja i okolnosti, koji su mogli biti od uticaja na zakonitost osporene odluke i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Cenjeni su svi navodi zahteva koji su isticani u tužbi, te na održanoj usmenoj javnoj raspravi i koje je Upravni sud pravilno i potpuno ocenio, a koju ocenu prihvata i ovaj sud. Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva kojima se ukazuje da je pobijanom presudom Upravni sud povredio pravo podnosioca na taj način što se na isti način ne cene navodi tužilaca i tuženog organa, kao i pravo na pravično suđenje, pa nalazi da su ovi navodi neosnovani. Navedeno jer se iz pobijane presude i dostavljenih spisa vidi da je Upravni sud za odluku iz dispozitiva, dao jasne činjenične i pravne argumente i ocenio sve navode tužilaca iz tužbe, kao i navode istaknute na održanoj usmenoj javnoj raspravi dana 26.12.2014. godine, a koji se odnose na pravilnost sprovedenog upravnog postupka, utvrđivanje odlučnih činjenica za rešenje ove upravne stvari i pravilnu primenu materijalnog prava. Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, kako prema članu 41. stav 1. Zakona o upravnim sporovima zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe, obaveza Upravnog suda da obrazloži svoju odluku ne podrazumeva obavezu da detaljno odgovori na sve navode tužioca, već da iste oceni i pri tome iznese jasan stav i argumente za one navode za koje nalazi da su pravno relevantni za ocenu zakonitosti osporenog akta. Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud nalazi da nije povređeno pravo podnosioca zahteva na pravično suđenje, te da su na isti način cenjeni navodi tužilaca kao i tuženog organa.

Ovaj sud, takođe, nalazi da su navodi da usmena javna rasprava održana 26.12.2014. godine nije mogla biti korisna procesna radnja u postupanju Upravnog suda, neosnovani i neutemeljeni na dokazima. Ovo jer čiinjenica da je usmena javna rasprava održana u poslednjoj nedelji kalendarske godine i u petak, nije nikakav dokaz da predmetna usmena rasprava nije mogla biti korisna procesna radnja u postupanju Upravnog suda.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                        Predsednik veća – sudija,

Vesna Karanović, s.r.                                                                                     Olga Đuričić, s.r.