Zahteve za preispitivanje pobijane presude su podneli Fond za humanitarno Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti iz navedenim zahtevima pobija zakonitost iste presude Upravnog suda 24 U 8222/20 od 11.02.2021. godine, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 74. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) shodnom primenom odredbe člana 328. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 87/18), spojio postupke po zahtevima radi ekonomičnosti postupka i donošenja jedinstvene pod kojim brojem će se predmet dalje voditi.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom iz svih zakonskih razloga, Fond za humanitarno pravo iz Beograda navodi da je 13.01.2016. godine, u cilju istraživanja počinjenih ratnih zločina tokom sukoba na Kosovu, odnosno zagovaranja uspostavljanja kažnjivosti za zločine, Ministarstvu odbrane podneo zahtev za pristup informacijama od javnog značaja kojim je tražio dostavljanje informacija o tome: ko je bio komandir za asanaciju bojišta u 52. artiljerisko- raketnoj brigadi VJ, tokom sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine; ko je bio zamenik komandira u istom periodu; da li se ove osobe i dalje nalaze u službi Vojske Srbije; na kojim radnim mestima su raspoređena; ukoliko se ne nalaze, kada im je i iz kojih razloga prestao radni odnos u VS, kao i dostavljanje dokumenta o osnivanju Odeljenja za asanaciju bojišta. Ističe da je rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti kojim je naloženo Ministarstvu odbrane da tražene podatke dostavi zasnovano na zakonu i da je u skladu sa međunarodnim ugovorima, praksom međunarodnih sudova i nadzornih tela u oblasti ljudskih prava, kao i sa prethodnom praksom Upravnog suda. Smatra da pobijana presuda Upravnog suda, odnosno stav Republičkog javnog tužioca koji je prihvatio Upravni sud u pobijanoj presudi, predstavlja grubo kršenje svih standarda i odredbi zakona na kojima je zasnovano rešenje Poverenika a na koje je podnosilac zahteva ukazao. Navodi da se Upravni sud ne bavi pitanjem koje Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja definiše, a to je pitanje testa štete i testa javnog interesa, odnosno da se ne bavi procenom pretežnosti interesa između prava javnosti da zna i drugog prava ili interesa koji se štiti tajnom. Sa druge strane, Poverenik se u osporenom rešenju tim pitanjem bavio i dao detaljne razloge za stav da u konkretnom slučaju preteže interes javnosti. Ističe da se Upravni sud zadovoljio time da prihvati paušalne navode Ministarstva odbrane da je na traženu dokumentaciju stavljena oznaka „poverljivo“, što je, samo po sebi, dovoljno da ukaže da te informacije ne mogu biti dostupne tražiocu, a takvo stanovište suda očigledno vodi u arbitrarnost i ograničavanje ljudskih prava građana Srbije, jer institucije sada mogu proizvoljno i bez obrazloženja da ograničavaju prava građana. Pored toga, Upravni sud se nijednog trenutka ne osvrće na brojnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, Komiteta UN i druge relevantne pravne akte međunarodnih tela koji direktno regulišu ovo pitanje, a koji su dostavljeni tokom postupka. Ističe da bi Vrhovni kasacioni sud odlučujući o ovom zahtevu trebalo da se izjasni o onome što je Upravni sud propustio da ceni, a što je Poverenik detaljno obrazložio u svom rešenju. Ukazuje na propise i odluke koje smatra bitnim za rešavanje ove pravne stvari, i to na odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o tajnosti podataka, te praksu Upravnog suda, Evropskog suda za ljudska prava i Komiteta UN za ljudska prava, na smernice Evropske unije o pravu na slobodu izražavanja iz 2014. godine i Rezoluciju Evropskog parlamenta o izveštaju o napretku Srbije za 2014. godinu. Takođe ukazuje na Globalne principe o nacionalnoj bezbednosti i pravu na informaciju (Tshwane principi) usvojene 2013. godine. Smatra da razlozi na kojima je Upravni sud utemeljio svoju odluku nemaju nikakvo uporište u merodavnom pravu, aktima međunarodnih tela, ustaljenoj sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i Komiteta UN. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev i pobijanu presudu preinači, a ističe i zahtev za naknadu troškova postupka.

U zahtevu za preispitivanje pobijane presude koji je podnet zbog povrede zakona, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti navodi da je u osporenom rešenju pravilno našao da Ministarstvo odbrane (na kome je u smislu člana 24. stav 3. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja teret dokazivanja) nije dokazalo da je ispunjen bilo koji kumulativno propisan uslov iz člana 8. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja za ograničenje/uskraćivanje pristupa traženim informacijama (u odnosu na koje se u smislu odredaba čl. 2. i 4. tog zakona interes javnosti uvek pretpostavlja), i to: da se radi o informaciji ili dokumentu za koji je propisom ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuva kao tajna, odnosno koji je (kao poverljiv dokument) dostupan samo određenom krugu lica (formalni uslov); da je ograničenje prava u konkretnom slučaju opravdano u demokratskom društvu; da se radi o informaciji ili dokumentu zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koje pretežu nad interesom za pristup informacijama (materijalni uslov). Ponavlja razloge iz osporenog rešenja zbog kojih je našao da nisu ispunjeni navedeni uslovi, odnosno zbog kojih smatra da tražene informacije treba učiniti dostupnim javnosti. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev i pobijanu presudu preinači.

Republički javni tužilac u odgovorima na zahtev predlaže da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetim zahtevima i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima, Vrhovni kasacioni sud je našao da su zahtevi neosnovani.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, iz obrazloženja rešenja Ministarstva odbrane proizlazi da su u tom rešenju navedeni pravni propisi i da je ukazano na razloge zbog kojih podnosilac smatra da bi se njihovim odavanjem nanela šteta operativnoj i funkcionalnoj sposobnosti Vojske. Ministarstvo odbrane je odbilo zahtev tražioca za slobodan pristup traženim informacijama, nalazeći da u konkretnom slučaju nad interesom javnosti da zna preteže zaštita interesa odbrane zemlje, zaštita tajnosti podataka i zaštita privatnosti i drugih prava ličnosti. Za razliku od toga, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u obrazloženju osporenog rešenja nije naveo razloge zbog kojih nalazi da Ministarstvo odbrane nije dokazalo da u konkretnom slučaju interes odbrane zemlje ne preteže nad interesom javnosti da zna, naglašavajući da je uskraćivanje prava na pristup informacijama s pozivom na tajnost dokumenata moguće ako su kumulativno ispunjena dva uslova, i to: da je dokument u kome su sadržane tražene informacije određen za tajni i označen odgovarajućim stepenom tajnosti u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka i podzakonskim aktima donetim na osnovu tog zakona i da su učinjene izvesnim posledice koje bi mogle nastupiti po interese zaštićene zakonom, a koje pretežu nad interesom javnosti da zna. Po oceni Upravnog suda, okolnost da je prvostepeni organ tražene informacije označio stepenom tajnosti „poverljivo“, pozivajući se na propise označene u obrazloženju osporenog rešenja, ukazuje da te informacije mogu biti dostupne samo određenom krugu lica, u koje ne spada tražilac informacija. Obrazloženje tuženog da tražene informacije nisu određene i označene poverljivim, u skladu sa odredbama Zakona o tajnosti podataka, nije od uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na odredbu člana 105. stav 1. Zakona o tajnosti podataka koji se primenjuje od 01.01.2010. godine, a kojim je propisano da od dana stupanja na snagu tog zakona, podaci i dokumenta označeni stepenom tajnosti na osnovu ranije donetih propisa zadržavaju vrstu i stepen tajnosti označen po ranijim propisima. Sud je imao u vidu i odredbu stava 2. istog člana zakona, kojom je propisano da će rukovodioci organa javne vlasti preispitati označene podatke i dokumenta iz stava 1. ovog člana u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, u skladu sa odredbama ovog zakona, ali nalazi da oznake podataka i dokumenata koje nisu preispitane u propisanom roku ne vodi nesumnjivo zaključku da se ne radi o podacima odnosno dokumentima određenog stepena tajnosti. Sledom navedenog, Upravni sud je na osnovu odredaba člana 40. stav 2. i člana 42. stav 1. u vezi sa članom 46. stav 2. Zakona o upravnim sporovima poništio osporeno rešenje, a kako u konkretnom slučaju priroda stvari dozvoljava i činjenično stanje pruža pouzdan osnov za donošenje odluke u smislu člana 43. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, sud je primenom člana 230. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), odbio žalbu Fonda za humanitarno pravo kao neosnovanu.

Odredbama člana 46. Ustava Republike Srbije jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1), s tim da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2).

Sloboda izražavanja garantovana je i u članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, tako što je utvrđeno da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javnih vlasti i bez obzira na granice. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Iz navedenih odredaba Ustava i Evropske konvencije proizlazi da sloboda izražavanja u sebi obuhvata i slobodu primanja i saopštavanja informacija. Ove slobode povlače za sobom dužnosti i odgovornosti i mogu biti podvrgnute formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom, ali isključivo zbog razloga koji su nabrojani u članu 46. stav 2. Ustava i članu 10. stav 2. Evropske konvencije.

Pravo na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, radi ostvarivanja i zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva, uređeno je Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Službeni glasnik RS“, br. 120/04, 54/07, 104/09 i 36/10). Informacija od javnog značaja, u smislu ovog zakona, jeste informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna. (član 2) Smatra se da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine, a ako se radi o drugim informacijama kojima raspolaže organ vlasti, smatra se da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona postoji, osim ako organ vlasti dokaže suprotno. (član 4)

Odredbama čl. 9-14. navedenog zakona propisani su slučajevi isključenja i ograničenja slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja. Odredbama člana 9. propisano je da organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, pored ostalog, ako bi time: ozbiljno ugrozio odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost ili međunarodne odnose (tačka 3) ili učinio dostupnim informaciju ili dokument za koji je propisima ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, odnosno koji je dostupan samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji (tačka 5). Prema odredbama člana 14, organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako bi time povredio pravo na privatnost, pravo na ugled ili koje drugo pravo lica na koje se tražena informacija lično odnosi, osim: 1) ako je lice na to pristalo; 2) ako se radi o ličnosti, pojavi ili događaju od interesa za javnost, a naročito ako se radi o nosiocu državne i političke funkcije i ako je informacija važna s obzirom na funkciju koju to lice vrši; 3) ako se radi o licu koje je svojim ponašanjem, naročito u vezi sa privatnim životom, dalo povoda za traženje informacije.

Podnosilac zahteva Fond za humanitarno pravo iz Beograda smatra da mu je pobijanom presudom Upravnog suda neopravdano uskraćeno pravo na dostavljanje informacija neophodnih za istraživanje počinjenih ratnih zločina tokom sukoba na Kosovu i Metohiji koje su od javnog interesa. Ispitujući osnovanost podnetog zahteva, a posebno da li je dostavljanje traženih informacija bilo odlučujuće za ostvarivanje prava podnosioca zahteva na „slobodu primanja i saopštavanja informacija“, Vrhovni kasacioni sud se rukovodio kriterijumima uspostavljenim u presudi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) Mađarski helsinški odbor protiv Mađarske (st. 149 do 180 presude Velikog veća ESLJP od 8. novembra 2016. godine, broj predstavke 18030/11), a ti kriterijumi su: a) cilj zahteva za pristup informacijama, b) priroda traženih informacija, v) uloga tražioca informacije i g) da li su tražene informacije spremne i dostupne.

Neke kategorije informacija su od izuzetno velikog javnog interesa zbog svog posebnog značaja za proces demokratskog nadzora i vladavinu prava. Shodno tome, postoji vrlo jaka pretpostavka, a u nekim slučajevima i pretežan imperativ, u korist javnog i proaktivnog objavljivanja takvih informacija. Iz spisa predmeta proizlazi da je podnosilac zahteva Fond za humanitarno pravo iz Beograda tražio dostavljanje informacija o tome ko je bio komandir a ko zamenik komandira Odeljenja za asanaciju bojišta u 52. artiljerisko-raketnoj brigadi Vojske Jugoslavije tokom sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine, kao i da li se ta lica nalaze u službi Vojske Srbije i na kojim radnim mestima su raspoređena, odnosno ukoliko nisu u službi Vojske Srbije kada im je i iz kojih razloga prestao radni odnos, kao i dokument o osnivanju Odeljenja za asanaciju bojišta 52. artiljerisko-raketne brigade Vojske Jugoslavije. Pribavljanje informacija značajnih za otkrivanje ratnih zločina nesumnjivo predstavlja cilj koji opravdava pristup informacijama neophodnim za njegovu realizaciju. Međutim, u sklopu ostalih kriterijuma neophodno je ispitati da li su konkretne informacije tražene u ovom predmetu bile neophodne podnosiocu zahteva za ostvarivanje tog cilja i da li treba prvo da budu dostupne podnosiocu.

Ministarstvo odbrane je odbilo zahtev Fonda za humanitarno pravo iz Beograda za davanje traženih informacija sa obrazloženjem da se radi o podacima o dužnostima koje su obavljene po ratnoj formaciji i ratnom rasporedu za vreme sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine, koji se saglasno odredbi člana 59. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi („Službeni glasnik RS“, br. 88/09 i 95/10), čuvaju kao tajni podaci. U pogledu čuvanja ovih podataka primenjuju se opšte mere zaštite podataka iz člana 32. tačka 11. Zakona o tajnosti podataka, kojim je propisan zaštitni režim radnih i formacijskih mesta u okviru akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta. U prvostepenom rešenju je navedeno da je odredbama čl. 81. do 102. Zakona o odbrani („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 104/09-dr. zakon) propisano da se Planom odbrane Republike Srbije utvrđuju zadaci svih subjekata odbrane u pogledu organizacije snaga, sredstava, mera i postupaka za rad državnih organa, kao i upotreba Vojske i drugih snaga odbrane u ratnom i vanrednom stanju, kao i da su podaci o ratnoj formaciji i upotrebi jedinica vojske sastavni deo Plana odbrane koji nosi stepen tajnosti „državna tajna“ i sa kojim raspolaže samo rukovalac Plana odbrane. Takođe je navedeno da su podaci o profesionalnim vojnim licima sadržani u dokumentima personalne evidencije koji se vode po službenoj dužnosti u skladu sa odredbama Pravilnika o personalnoj evidenciji u Vojsci Jugoslavije („Služeni Vojni list“, broj 12/97) označeni kao poverljivi i da nisu dostupni javnosti, a da mogu biti dostupni isključivo organima Ministarstva odbrane, Vojske Srbije, sudskim organima i licima na koje se ti podaci odnose, kao i da bi se njihovim odavanjem, između ostalog, povredile odredbe člana 13. stav 1. tačka 8. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10). Svoju odluku prvostepeni organ je obrazložio i time da se predmet konkretnog zahteva odnosi na traženje podataka o ličnosti koji se u smislu člana 14. tač. 2. i 3. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne mogu učiniti dostupnim javnosti bez saglasnosti lica na koje se odnose, a u konkretnom slučaju lice čiji se lični podaci traže, svojim ponašanjem nije dalo povoda za tražene informacije, niti je dalo svoj pristanak.

Saglasno odredbi člana 2. tačka 2) Zakona o tajnosti podataka („Službeni glasnik RS“, broj 104/09), tajni podatak je podatak od interesa za Republiku Srbiju koji je zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom u skladu sa zakonom, određen i označen određenim stepenom tajnosti. Odredbama člana 8. istog zakona propisano je da se kao tajni podatak može odrediti podatak od interesa za Republiku Srbiju čijim bi otkrivanjem neovlašćenom licu nastala šteta, ako je potreba zaštite interesa Republike Srbije pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja (stav 1). Podaci iz stava 1. člana 8. odnose se naročito na: 1) nacionalnu bezbednost Republike Srbije, javnu bezbednost, odnosno na odbrambene, spoljno-političke, bezbednosne i obaveštajne poslove organa javne vlasti; 2) odnose Republike Srbije sa drugim državama, međunarodnim organizacijama i drugim međunarodnim subjektima; 3) sisteme, uređaje, projekte, planove i strukture koji su u vezi sa podacima iz tač. 1) i 2) ovog stava; 4) naučne, istraživačke, tehnološke, ekonomske i finansijske poslove koji su vezi sa podacima iz tač. 1) i 2) ovog stava.

Odredbom člana 102. stav 1. Zakona o odbrani („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09, 104/09, 10/15 i 36/18) propisano je da tajni podaci koji se odnose na sistem odbrane označeni kao podaci od interesa za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, kao i tajni podaci nastali u radu komandi, jedinica i ustanova Vojske Srbije, čijim bi otkrivanjem neovlašćenim licima nastala šteta, štite se u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita tajnosti podataka i ne mogu se učiniti dostupnim javnosti. Tajnim podacima značajnim za sistem odbrane smatraju se, pored ostalog, podaci o planovima upotrebe Vojske Srbije, ratnoj organizaciji i formaciji komandi, jedinica i ustanova Vojske Srbije, podaci o borbenim i drugim materijalnim sredstvima, odnosno vrstama pokretnih stvari namenjenih potrebama odbrane, čijim bi otkrivanjem neovlašćenim licima mogla nastati šteta po operativnu i funkcionalnu sposobnost Vojske Srbije (član 102. stav 2. tačka 2).

Prema odredbi člana 59. stav 3. Zakona o vojnoj, ratnoj i materijalnoj obavezi („Službeni glasnik RS“, br. 88/09, 95/10 i 36/18), podaci o ratnom rasporedu su tajna.

Iz citiranih odredaba zakona proizlazi da se tražene informacije o ratnom rasporedu profesionalnih vojnih lica u Vojsci Jugoslavije čuvaju kao tajni podaci. Njihovo otkrivanje moguće je ukoliko je interes javnosti da sazna te podatke pretežniji od prava ili interesa koji se štite tajnom. Globalnim principima o nacionalnoj bezbednosti i pravu na pristup informacijama (Tshwane principi) utvrđeno je da postoji pretežan javni interes za otkrivanje informacija o grubim kršenjima ljudskih prava ili ozbiljnim povredama međunarodnog humanitarnog prava, uključujući i krivična dela prema međunarodnom pravu, kao i o sistematskom i masovnom kršenju prava na ličnu slobodu i sigurnost, te da pristup takvim informacijama ni u kojim okolnostima ne sme da bude uskraćen. (Deo II, Princip 10, A. stav 1)

U zahtevu Fonda za humanitarno pravo se navodi da je podnosilac zahteva nevladina organizacija koja se bavi dokumentovanjem kršenja ljudskih prava u vreme oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, zastupanjem žrtava kršenja ljudskih prava u ostvarivanju njihovih prava na istinu i pravdu, praćenjem suđenja za ratne zločine, ubistava i drugih krivičnih dela u kontekstu oružanih sukoba i podsticanjem institucija i društva na suočavanje sa prošlošću na temelju vladavina prava i poštovanje ljudskih prava. Vrhovni kasacioni sud smatra da se zbog navedenog angažovanja Fond za humanitarno pravo može okarakterisati kao „društveni čuvar“ u skladu sa praksom ESLJP koji ima posebnu ulogu u prikupljanju informacija od javnog značaja i njihovog saopštavanja javnosti.

Vrhovni kasacioni sud, međutim, nalazi da činjenice da tražene informacije ispunjavaju test javnog interesa i da podnosilac zahteva ima ulogu „društvenog čuvara“, same po sebi, nisu dovoljne da se tražene informacije učine dostupnim upravo podnosiocu zahteva. Naime, u skladu sa odredbom člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka, državni organi koje bira Narodna skupština, rukovodioci državnih organa koje bira Narodna skupština, sudije Ustavnog suda i sudije, ovlašćeni su da pristupe podacima svih stepena tajnosti koji su im potrebni za obavljanje poslova iz njihove nadležnosti bez bezbednosne provere. Nedostavljanje traženih informacija o ratnom rasporedu profesionalnih vojnih lica u Vojsci Jugoslavije, nije moglo sprečiti podnosioca zahteva u istraživanju počinjenih ratnih zločina tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, niti u podnošenju krivične prijave za krivična dela o čijem postojanju je podnosilac zahteva stekao saznanja, jer se krivična prijava može podneti i protiv nepoznatog izvršioca a potrebne podatke o izvršiocu krivičnog dela mogu pribaviti nadležni državni organi bez obzira na stepen njihove tajnosti na osnovu člana 38. stav 1. Zakona o tajnosti podataka. Saglasno odredbi člana 280. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 55/14), državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim propisom. Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu, pismeno, usmeno ili drugim sredstvom. (član 281) Ako javni tužilac iz same krivične prijave ne može oceniti da li su verovatni navodi prijave ili ako podaci u prijavi ne pružaju dovoljno osnova da može odlučiti da li će sprovesti istragu ili ako je na drugi način saznao da je izvršeno krivično delo, javni tužilac može sam prikupiti potrebne podatke. (član 282. stav 1. tačka 1) Na osnovu navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku nesumnjivo se može zaključiti da informacije koje je tražio podnosilac zahteva može bez ograničenja pribaviti nadležni tužilac ili sud. Pored toga, imajući u vidu sadržinu traženih informacija, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da njihovo pribavljanje nije imalo za cilj obaveštavanje javnosti o pitanjima od opšteg interesa, već „uspostavljanje kažnjivosti za zločine“ što se, kako je već navedeno, moglo postići i bez pribavljanja traženih podataka od Poverenika za informacije od javnog značaja.

Polazeći od svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud smatra da je odsustvo prave svrhe za podnošenje zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, te odsustvo uloge koju bi podnosilac zahteva trebalo da ima u omogućavanju pristupa javnosti takvim informacijama, u ovom konkretnom slučaju, opravdalo uskraćivanje pristupa traženim informacijama u pobijanoj presudi.

Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u prvom stavu dispozitiva ove presude.

S obzirom na to da su zahtevi za preispitivanje sudske odluke odbijeni, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) u drugom stavu dispozitiva presude odbio zahtev Fonda za humanitarno pravo iz Beograda za naknadu troškova postupka.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 30.06.2021. godine, Uzp 63/2021

Zapisničar,                                                                                                            Predsednik veća – sudija,

Ljiljana Petrović,s.r.                                                                                      Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka Upravitelj pisarnice

Marina Antonić