U zahtevu za preispitivanje pobijane presude, podnetom zbog povrede zakona, drugog propisa ili opšteg akta ili povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari podnosilac navodi da je Upravni sud doneo presudu II-1 U 887/12 od 12.07.2012. godine kojom je poništio rešenje tuženog organa od 24.11.2011. godine, te je tuženi organ, u izvršenju te presude, doneo novo rešenje od 21.10.2013. godine, koje je identično rešenju potvrđenom pobijanom presudom i odnosi se na istu upravnu stvar. Stoga smatra da u pravnom poretku ne mogu egzistirati dva konačna, izvršna rešenja, koja se odnose na istu upravnu stvar, istu povredu, te istu zaštitnu meru na iznos od 21.650.850,00 RSD, a na šta je punomoćnik podnosioca zahteva ukazao i na raspravi održanoj u Upravnom sudu dana 21.01.2014. godine, pri čemu te navode taj sud nije ocenio. Ukazuje da su mere zaštite konkurencije utvrđene na ukupan prihod u oblasti u kojoj je zaključen restrektivni sporazum, a ne u odnosu na celokupan godišnji prihod firme po svim osnovama, a saglasno članu 58. Ustava Republike Srbije, članu 1. Protokola iz Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koje odredbe govore o pravu na imovinu i njeno posedovanje, te članu 7. Zakona o zaštiti konkurencije. Ističe da čak i da se radi o restriktivnom sporazumu, u konkretnom slučaju nije pravilno primenjena odredba člana 57. st.1. i 2. Zakona o zaštiti konkurencije, jer je tuženi organ mogao da odredi meru otklanjanja konkurencije, a ne meru zaštite konkurencije budući da je Protokol trajao dva meseca, a podnosilac ga je raskinuo jednostrano pre prijave Komisiji, pa ga protivna stranka nije raskinula pri čemu je ona prijavila Komisiji Protokol tek kada ga je podnosilac raskinuo. Navodi da je nastupila i zastarelost izvršenja izrečene mere, u smislu člana 68. stav 3. Zakona o zaštiti konkurencije, a koja odredba se primenjuje na osnovu člana 22. st.1. i 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije, odnosno prošlo je tri godine od dana izvršenja radnje. Predlaže da sud zahtev uvaži, preinači pobijanu presudu, tako što će tužbu uvažiti i poništiti osporeno rešenje, ili da pobijanu presudu ukine i vrati Upravnom sudu na ponovnu odluku. Traži i troškove za sastav zahteva u iznosu od 72.000,00 dinara po AT i taksu po TT.

Protivna stranka Komisija za zaštitu konkurencije u odgovoru na zahtev je navela da je pobijana presuda pravilna i predlaže da sud zahtev odbije, kao neosnovan. Navod podnosioca zahteva o zastarelosti izvršenja izrečene mere zaštite konkurencije nije od uticaja na ocenu zakonitosti osporenog rešenja, jer je to rešenje doneto u zakonom propisanom roku, od tri godine od dana izvršene povrede.

U odgovoru na zahtev protivne stranke J.p. d.o.o. N. se navodi da je zahtev neosnovan i predlaže da Vrhovni kasacioni sud isti odbije i obaveže podnosioca zahteva na naknadu troškova za sastav odgovora u iznosu od 36.000,00 dinara.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je osnovan.

Prema stanju u spisima Komisija za zaštitu konkurencije je, na inicijativu Privrednog društva J.p. d.o.o. iz N. za utvrđivanje postojanja radnje zloupotrebe dominantnog položaja, u smislu člana 16. Zakona o zaštiti konkurencije („Službeni glasnik RS“ broj 51/09), donela osporeno rešenje, za koje je Upravni sud pobijanom presudom, postupajući po presudi Vrhovnog kasacionog suda Uzp 381/2012 od 20.11.2013. godine, našao da je pravilno i na zakonu zasnovano, a tužba protiv njega neosnovana. Osporenim rešenjem Komisije za zaštitu konkurencije Republike Srbije od 24.11.2011. godine utvrđeno je da je Protokol, zaključen između Privrednog društva J.p. d.o.o. N. i Akcionarskog društva za saobraćajnu delatnost N.e. a.d. N. dana 24.08.2010. godine, restriktivni sporazum, na osnovu koga su njegovi potpisnici, utvrđivanjem jedinstvenih cena, značajno ograničili i narušili konkurenciju na relevantnom tržištu usluga javnog linijskog prevoza putnika autobusima na relaciji Pirot-Blato-Babušnica, čime su učinili povredu konkurencije. Istim rešenjem potpisnicima Protokola je zabranjeno svako buduće postupanje kojim bi se mogla narušiti konkurencija, izričitim ili prećutnim dogovaranjem i utvrđivanjem jedinstvenih cena prevoza, kao i razmenom poverljivih informacija. Akcionarskom društvu za saobraćajnu delatnost N.e. a.d. N. je određena mera zaštite konkurencije u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini od 0,6%, od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u 2010. godini, a Privredno društvo J.p. d.o.o. N. je oslobođeno od obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude Vrhovni kasacioni sud nalazi da Upravni sud, postupajući u izvršenju presude ovog suda Uzp 381/13 od 20.11.2013. godine, nije u ponovnom postupku, saglasno članu 55. stav 3. Zakona o upravnim sporovima, postupio po nalogu ovog suda te nije raspravio sva pitanja na koja mu je tom presudom ukazano. Činjenica da je Upravni sud u ponovnom postupku odbio tužbu protiv osporenog rešenja ne znači da je raspravio sva pitanja na koja mu je navedenom presudom ovog suda ukazano.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda osnovano podnosilac u zahtevu ukazuje da je Upravni sud bio dužan da ima u vidu da je pored osporenim rešenjem ista upravna stvar rešena i konačnim, izvršnim rešenjem istog organa - Saveta komisije za zaštitu konkurencije Republike Srbije od 21.10.2013. godine. Ovo jer u istoj upravnoj stvari kada se odlučuje o predmetu postupka u celini, u pravnom poretku ne može da postoji više konačnih, izvršnih rešenja, budući da se, kada se odlučuje o predmetu postupka u celini, saglasno odredbama člana 192. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“ br.33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“ broj 30/10), na osnovu činjenica utvrđenih u postupku o upravnoj stvari odlučuje jednim rešenjem.

Kako je prema stanju spisa, te navodima zahteva, na raspravi održanoj u Upravnom sudu dana 21.01.2014. godine i punomoćnik podnosioca zahteva ukazao na postojanje više konačnih, izvršnih rešenja u istoj upravnoj stvari, a koje navode Upravni sud nije ocenio, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom presudom Upravni sud povredio i prava podnosioca zahteva na pravično suđenje. Ovo pravo je predviđeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 98/06) i predstavlja obavezu suda da obrazloži svoju odluku, jer stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima suda na kojima je ta odluka zasnovana. Ispitujući u upravnom sporu zakonitost osporenog upravnog akta u granicama zahteva iz tužbe, kao i zahteva sa usmene, javne rasprave, sud je dužan da ih razmotri i da se o njima izjasni, a što Upravni sud u konkretnom slučaju nije učinio.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i navod podnosioca zahteva o zastarelosti izvršenja izrečene mere zaštite konkurencije, za koji nalazi da nije od uticaja na ocenu zakonitosti rešenja o utvrđivanju povrede konkurencije i određivanju mere zaštite konkurencije, jer je osporeno rešenje doneto u zakonom propisanom roku, dakle pre proteka roka od tri godine od dana izvršene povrede, kao i da bi se prigovor zastarelosti eventualno mogao isticati u postupku prinudnog izvršenja mere zaštite konkurencije, u smislu člana 68. stav 3. Zakona o zaštiti konkurencije prema kome se mera zaštite konkurencije ne može odrediti niti naplatiti protekom tri godine od dana izvršenja radnje ili propuštanja ispunjenja obaveze, odnosno od poslednjeg dana vremenskog perioda izvršenja radnje iz stava 1. ovog člana – mere zaštite konkurencije u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini najviše 10 % od ukupnog godišnjeg prihoda.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 55. stav 3. Zakona o upravnim sporovima odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude i predmet vratio Upravnom sudu, koji je dužan da u ponovnom postupku raspravi pitanja na koja mu je ukazano ovom presudom, kao i da ima u vidu da kada se odlučuje o predmetu postupka u celini ista upravna stvar ne može biti rešena sa više konačnih, izvršnih rešenja.

Kako je zahtev za preispitivanje pobijane presude uvažen, ukinuta pobijana presuda i predmet vraćen Upravnom sudu na ponovno odlučivanje, Vrhovni kasacioni sud je, s obzirom da se, saglasno članu 74. Zakona o upravnim sporovima, Zakon o parničnom postupku shodno primenjuje i na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova, koja nisu uređena tim zakonom, a da prema članu 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), ako se ukine odluka protiv koje je izjavljen pravni lek i predmet vrati na ponovno suđenje, ostaviće se da se o troškovima postupka povodom pravnog leka odluči u konačnoj odluci, odlučio kao u stavovima drugom i trećem dispozitiva ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU dana 30.05.2014. godine, Uzp 75/2014

Zapisničar                                                                               Predsednik veća - sudija

Vesna Karanović,s.r.                                                           Olga Đuričić,s.r.