Protivna stranka, Agencija za restituciju Republike Srbije, Područna jedinica Novi Sad, u odgovoru na zahtev navodi da je Ustavni sud rešenjem Uz 491/14 od 07.09.2015. godine odbacio inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti člana 42. stav 4. tačka 3. i člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, kojim Ustavni sud ukazuje da Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju po principu lex specialis derogate legi generali isključuje primenu Zakona o opštem upravnom postupku. Agencija smatra da je bila dužna da primeni navedene odredbe zakona i da odbaci zahtev kao neuredan. Ističe da je rok za predaju zahteva trajao dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije i da je u svim područnim jedinicama Agencije bio organizovan rad Info-centra radi pružanja stručne pomoći podnosiocima zahteva.

Vrhovni kasacioni sud je o zahtevu odlučivao u ponovnom postupku, povodom odluke Ustavnog suda Už-8975/2014 od 27.12.2016. godine, kojom je usvojena ustavna žalba AA, BB, VV, GG i DD i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp 378/14 od 09.07.2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje. Istom odlukom poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp 378/14 od 09.07.2015. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda, Odeljenje u Novom Sadu III-2 U 4324/14 od 24.10.2014. godine.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je osnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je odlučio tuženi organ kada je odbacio zahtev tužilaca, kao neuredan, budući da nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 42. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (''Službeni glasnik RS'' 72/11), jer u konkretnom slučaju nije priložena uz zahtev isprava o podržavljenju imovine, iz kojih razloga je tuženi odlučio primenom odredbe člana 43. stav 1. istog zakona, prema kojoj će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava, odbaciti, kao neuredan. Upravni sud nalazi da nisu osnovani navodi tužbe da se zaključak Sreskog zemljišno-knjižnog suda u Senti br. Dn 3697/47 od 22.10.1947. godine može uzeti kao dokaz iz člana 42. stav 7. navedenog zakona, s obzirom da je navedeni zaključak akt kojim je Sreski sud, kao zemljišno-knjižni sud, po tada važećim propisima, bio organ nadležan za vođenje javnih knjiga o evidenciji nepokretnosti i prava na njima i kojim aktom se zapravo samo vrši evidencija i upis promene nosioca prava na predmetnoj imovini.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, saglasno odluci Ustavnog suda Už- 8975/2014 od 27.12.2016. godine, koja je opšte obavezujuća, prema odredbama člana 166. Ustava Republike Srbije (''Službeni glasnik RS'' 98/2006) i člana 7. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'' 109/2007, 99/2011, 18/2013-odluka US, 103/2015 i 40/2015-dr. zakon), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Upravni sud pobijanom presudom povredio pravila postupka na štetu podnosilaca zahteva povredom prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Pravo na pravično suđenje, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, između ostalog, garantuje ''pravo na pristup sudu'', pri čemu ovo pravo nije apsolutno pravo – ono može biti predmet ograničenja, ali ne može da se ograniči ili umanji pristup pojedinca na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. godine, Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28). Sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavno pravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Kako je zaključkom tuženog organa odbačen zahtev tužilaca za vraćanje imovine kao neuredan, jer nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 42. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, obzirom da uz zahtev nije priložena isprava o podržavljenju imovine, po shvatanju Ustavnog suda, koje u svemu prihvata i ovaj sud, odbacivanje zahteva kao neurednog ne može nastupiti ukoliko podnosioci zahteva prethodno nisu pozvani da zahtev dopune na određen način i u određenom roku uz upozorenje da će, u protivnom, njihov zahtev biti odbačen, saglasno članu 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Pravo na pristup sudu, kao segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva i to da nadležni upravni organ omogući licu o čijem pravu raspravlja da iznese sve činjenice i dokaze na kojima zasniva zahtev, pri čemu organ ne sme dozvoliti da neznanje i neukost tog lica bude na štetu prava koje mu po zakonu pripada. Po oceni Ustavnog suda koju prihvata i ovaj sud upravni organi su dužni da postupaju po Zakonu o opštem upravnom postupku kada u upravnim stvarima rešavaju o pravima ili obavezama nekog lica, pri čemu se strankama mora omogućiti da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese tako što će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini uz upozorenje da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa.

Sud je, saglasno odredbama člana 165. Zakona o parničnom postupku, čija je shodna primena propisana članom 74. Zakona o upravnim sporovima, obzirom da je zahtev uvažio, preinačio pobijanu presudu, poništio osporeni zaključak i predmet vratio prvostepenom organu na ponovno odlučivanje, ostavio da se o troškovima postupka povodom pravnog leka odluči u konačnoj odluci.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u dispozitivu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu koji je dužan da podnosioce zahteva pozove da zahtev dopune u određenom roku uz upozorenje da će, u protivnom, njihov zahtev biti odbačen.

Imajući u vidu navedeno, razlozi iz obrazloženja pobijane presude i zaključka tuženog organa se ne mogu prihvatiti kao pravilni i na zakonu zasnovani, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u dispozitivu na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o upravnim sporovima i predmet vratio upravnom organu koji je dužan da raspravi pitanja na kojima mu je ukazano ovom presudom.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 31.01.2017. godine, Uzp1 3/2016

Zapisničar,                                                                                                                Predsednik veća - sudija,

Rajka Milijaš,s.r.                                                                                                   Mirjana Ivić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić