Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. ZKP, održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenih AA i BB u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno zbog čega je došlo do povrede krivičnog zakona kada je sud našao da se u radnjama okrivljenih stiču elementi krivičnog dela teška telesna povreda u vezi člana 121. stav 2. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. U vezi sa tim branilac okrivljenih u zahtevu navodi da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje jer je prihvatio iskaz svedoka oštećenog VV i svedoka GG ne dajući veru odbrani okrivljenih koja je jasna, logična i uverljiva, pri čemu je propustio da ceni protivzakonito ponašanje oštećenog u konkretnom slučaju. Prema navodima zahteva, sud je pravilno utvrdio da je pre kritičnog događaja došlo do sukoba između okrivljenog AA i oštećenog VV, tako da je oštećeni povrede koje je opisao u svom iskazu mogao zadobiti i u tuči prilikom prvobitnog sukoba sa okrivljenim AA koji se zbog svojih povreda nije obraćao lekaru, zbog čega u radnjama oštećenog postoje elementi nasilničkog ponašanja što je sud trebalo da ceni u kontekstu primene instituta nužne odbrane ili eventualno njenog prekoračenja. Kada je u pitanju okrivljeni BB, branilac u zahtevu ukazuje da u toku postupka nije dokazano da je ovaj okrivljeni izvršio predmetno krivično delo a jedina činjenica koja ga povezuje sa kritičnim događajem je ta što je rođeni brat okrivljenog AA.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenih ceni odbranu okrivljenih i izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke vezane za preduzimanje inkriminisanih radnji od strane okrivljenih, koji zaključci su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, pri čemu iz takvih činjeničnih zaključaka daje sopstvenu verziju kritičnog događaja različitu od one opisane u izreci pobijane prvostepene presude, zbog čega branilac okrivljenog iako formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Pored toga, branilac okrivljenih u zahtevu ukazuje i to da je sud, ukoliko je zaključio da su odbrane okrivljenih u suprotnosti bio u obavezi da na to ukaže po službenoj dužnosti i okrivljenima naloži da svaki sebi angažuje branioca, pa je sledstveno tome, time što je okrivljene zastupao zajednički branilac povređeno pravo na odbranu okrivljenih i na taj način učinjena bitna povreda odrdaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 73. ZKP.

Branilac u zahtevu navodi da su pobijane presude nejasne i nerazumljive, protivrečne sebi i razlozima pri čemu nižestepeni sudovi nisu dali dovoljno razloga o odlučnim činjenicama kojim navodima se, po nalaženju ovog suda ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako član 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi niti je zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i tačka 3) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih AA i BB, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                                          Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                         Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić