Врховни касациони суд је на основу члана 486. став 1. ЗКП, одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости је недозвољен.

Бранилац окривљених АА и ББ у захтеву за заштиту законитости истиче да је побијаним правноснажним пресудама чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено због чега је дошло до повреде кривичног закона када је суд нашао да се у радњама окривљених стичу елементи кривичног дела тешка телесна повреда у вези члана 121. став 2. у вези члана 33. Кривичног законика. У вези са тим бранилац окривљених у захтеву наводи да је суд погрешно утврдио чињенично стање јер је прихватио исказ сведока оштећеног ВВ и сведока ГГ не дајући веру одбрани окривљених која је јасна, логична и уверљива, при чему је пропустио да цени противзаконито понашање оштећеног у конкретном случају. Према наводима захтева, суд је правилно утврдио да је пре критичног догађаја дошло до сукоба између окривљеног АА и оштећеног ВВ, тако да је оштећени повреде које је описао у свом исказу могао задобити и у тучи приликом првобитног сукоба са окривљеним АА који се због својих повреда није обраћао лекару, због чега у радњама оштећеног постоје елементи насилничког понашања што је суд требало да цени у контексту примене института нужне одбране или евентуално њеног прекорачења. Када је у питању окривљени ББ, бранилац у захтеву указује да у току поступка није доказано да је овај окривљени извршио предметно кривично дело а једина чињеница која га повезује са критичним догађајем је та што је рођени брат окривљеног АА.

Изнетим наводима захтева за заштиту законитости, по оцени овога суда, бранилац окривљених цени одбрану окривљених и изведене доказе током поступка и износи своје чињеничне закључке везане за предузимање инкриминисаних радњи од стране окривљених, који закључци су другачији од оних утврђених у побијаним пресудама, при чему из таквих чињеничних закључака даје сопствену верзију критичног догађаја различиту од оне описане у изреци побијане првостепене пресуде, због чега бранилац окривљеног иако формално истиче повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, суштински оспорава оцену изведених доказа и истом утврђено чињенично стање у побијаним пресудама.

Поред тога, бранилац окривљених у захтеву указује и то да је суд, уколико је закључио да су одбране окривљених у супротности био у обавези да на то укаже по службеној дужности и окривљенима наложи да сваки себи ангажује браниоца, па је следствено томе, тиме што је окривљене заступао заједнички бранилац повређено право на одбрану окривљених и на тај начин учињена битна повреда одрдаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 3) у вези члана 73. ЗКП.

Бранилац у захтеву наводи да су побијане пресуде нејасне и неразумљиве, противречне себи и разлозима при чему нижестепени судови нису дали довољно разлога о одлучним чињеницама којим наводима се, по налажењу овог суда указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП.

Како члан 485. став 4. ЗКП који прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац сходно правима која има у поступку у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП могу поднети захтев за заштиту законитости, против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у правноснажној пресуди нити је због повреде закона из члана 438. став 2. тачка 2) и тачка 3) ЗКП, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљених АА и ББ, оценио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци овог решења.

Записничар – саветник                                                                                          Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                         Јанко Лазаревић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић