Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 486. i 487. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.N. je neosnovan.

Branilac okrivljenog Z.N. u zahtevu navodi, da okrivljeni nikada nije saslušan niti je imao branioca u toku istrage, iako je prema visini zaprećene kazne za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, zbog raspisane poternice i određenog pritvora prema važećem ZKP, morao imati branioca, a na koji način je pobijanim rešenjem učinjena povreda člana 74. ZKP. Branilac u zahtevu dalje navodi, da rešenje o sprovođenju istrage Višeg suda u Novom Sadu Ki 111/11 od 08.07.2011. godine i kasnije rešenje o dopuni i proširenju istrage, nikada nisu postala pravnosnažna, obzirom da nisu dostavljena okrivljenom, ni braniocu okrivljenog, jer ga nije ni imao. U zahtevu branioca okrivljenog Z.N. ukazuje se i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, navodima da se pobijana rešenja zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati jer odbrana nije bila prisutna prilikom izvođenja dokaza tužilaštva u toku istrage i nije mogla predlagati izvođenje sopstvenih dokaza, koji bi doprineli boljem razjašnjenju stvari. Zahtevom branioca okrivljenog Z.N. ukazuje se i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, jer u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe nije primenjen krivični zakonik koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a koji je povoljniji po okrivljenog.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog Z.N. neosnovano je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju rešenja je dao jasne i dovoljne razloge da u dosadašnjem toku ovog krivičnog postupka nije povređeno pravo na obaveznu odbranu okrivljenog Z.N., a s tim u vezi i da su dokazi izvedeni tokom istrage u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, kao i da je u odnosu na pravnu kvalifikaciju krivičnog dela koje je optužnim aktom okrivljenom Z.N. stavljeno na teret primenjen član 5. KZ, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Z.N. u delu u kome je on podnet protiv optužnice Višeg javnog tužioca u Novom Sadu Kt 281/10 od 03.07.2012. godine, obzirom da optužnica u smislu člana 482. stav 1. ZKP ne predstavlja pravnosnažnu odluku javnog tužioca protiv koje bi ovlšaćeno lice moglo podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                      Dragiša Đorđević, s.r.