Разматрајући захтев за заштиту законитости на седници већа одржаној сходно одредбама члана 486. и 487. ЗКП, Врховни касациони суд је нашао да је захтев изјављен од овлашћеног лица, благовремен и дозвољен.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу члана 488. став 1. ЗКП доставио јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа, о којој није обавештавао јавног тужиоца и браниоца, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке. На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са решењима против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног З.Н. је неоснован.

Бранилац окривљеног З.Н. у захтеву наводи, да окривљени никада није саслушан нити је имао браниоца у току истраге, иако је према висини запрећене казне за кривично дело које му је стављено на терет, због расписане потернице и одређеног притвора према важећем ЗКП, морао имати браниоца, а на који начин је побијаним решењем учињена повреда члана 74. ЗКП. Бранилац у захтеву даље наводи, да решење о спровођењу истраге Вишег суда у Новом Саду Ки 111/11 од 08.07.2011. године и касније решење о допуни и проширењу истраге, никада нису постала правноснажна, обзиром да нису достављена окривљеном, ни браниоцу окривљеног, јер га није ни имао. У захтеву браниоца окривљеног З.Н. указује се и на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1. ЗКП, наводима да се побијана решења заснивају на доказима на којима се по одредбама ЗКП не могу заснивати јер одбрана није била присутна приликом извођења доказа тужилаштва у току истраге и није могла предлагати извођење сопствених доказа, који би допринели бољем разјашњењу ствари. Захтевом браниоца окривљеног З.Н. указује се и на повреду закона из члана 439. тачка 2. ЗКП, јер у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе није примењен кривични законик који је важио у време извршења кривичног дела, а који је повољнији по окривљеног.

Изнете наводе захтева, Врховни касациони суд оцењује неоснованим. Наиме, наводе садржане у захтеву за заштиту законитости, бранилац окривљеног З.Н. неосновано је истицао и у жалби изјављеној против првостепеног решења, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и у образложењу решења је дао јасне и довољне разлоге да у досадашњем току овог кривичног поступка није повређено право на обавезну одбрану окривљеног З.Н., а с тим у вези и да су докази изведени током истраге у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, као и да је у односу на правну квалификацију кривичног дела које је оптужним актом окривљеном З.Н. стављено на терет примењен члан 5. КЗ, које Врховни касациони суд у свему прихвата и у смислу члана 491. став 2. ЗКП на њих упућује.

Врховни касациони суд се није упуштао у оцену захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног З.Н. у делу у коме је он поднет против оптужнице Вишег јавног тужиоца у Новом Саду Кт 281/10 од 03.07.2012. године, обзиром да оптужница у смислу члана 482. став 1. ЗКП не представља правноснажну одлуку јавног тужиоца против које би овлшаћено лице могло поднети захтев за заштиту законитости.

Из напред наведених разлога, Врховни касациони суд је донео одлуку као у изреци на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП.

Записничар-саветник,                                                                                            Председник већа-судија,

Татјана Миленковић, с.р.                                                                                      Драгиша Ђорђевић, с.р.