Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog VV kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništava naslednička izjava kojom se tužilac, pred javnobeležničkim saradnikom, odrekao nasleđa zaostavštine svoje pokojne majke. Pobijana presuda počiva na odredbama Zakona o javnom beležništvu („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 85/12, 19/13, 55/14, 93/14, 121/14, 6/15, 106/15) prema kojima sud može javnom beležniku poveriti sprovođenje postupka ili preduzimanje pojedinih vanparničnih radnji pod uslovima koji su predviđeni zakonom koji uređuje taj postupak (član 98. stav 1) i Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82, 48/88, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 – drugi zakon, 18/05 – drugi zakon, 85/12, 45/13 – drugi zakon, 55/14, 6/15, 106/15 – drugi zakon, 14/22) prema kojima ostavinski sud, ako po prijemu smrtovnice utvrdi da je za nasleđivanje merodavno pravo Republike Srbije, može doneti rešenje kojim sprovođenje ostavinskog postupka poverava javnom beležniku (član 110a stav 1), s tim da u postupku raspravljanja zaostavšine sve izjave i predloge učesnika, izuzev izjave o odricanju od nasleđa, mogu uzimati na zapisnik i sudijski pomoćnici (član 90). Iz navedenog proizilazi da izjavu o odricanju od nasleđa može uzeti samo sudija, odnosno javni beležnik, a ne i sudijski pomoćnik, odnosno javnobeležnički saradnik. Pošavši od nesporne činjenice da je tužiočeva negativna naslednička izjava uzeta od strane zaposlenog saradnika a ne od javnog beležnika, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tako uzeta izjava o odricanju od nasleđa protivna prinudnim propisima i stoga ništava, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, prema činjenicama utvrđenim u postupku o tužbenom zahtevu, odlučili primenom materijalnog prava na način kojim se ne odstupa od sudske prakse, odnosno od uobičajenog tumačenja i primene materijalnog prava, pri čemu tuženi uz reviziju nije dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Stoga ni prihvatanje odlučivanja o reviziji tuženog kao o izuzetno dozvoljenoj ne bi uticalo na drugačiji ishod spora

Pogrešna primena materijalnog prava, na koju izjavljena revizija ukazuje, predstavlja zakonski osnov za izuzetnu dozvoljenost posebne revizije samo ukoliko, zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci, postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ili potreba za novim tumačenjem prava, ali ni za tim u konkretnom slučaju nema potrebe.

Iz izloženih razloga, na osnovu odredbe člana 404. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi s članom 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Naime, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3. ZPP).

U tužbi podnetoj u ovoj pravnoj stvari 29.07.2022. godine, kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 1.000,00 dinara koji očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, te revizija tuženog VV nije dozvoljena.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je izjavljenu reviziju odbacio drugim stavom izreke ovog rešenja, primenom člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković