Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог ВВ као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020 у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом је усвојен тужбени захтев тужиоца и утврђено да је ништава наследничка изјава којом се тужилац, пред јавнобележничким сарадником, одрекао наслеђа заоставштине своје покојне мајке. Побијана пресуда почива на одредбама Закона о јавном бележништву („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 85/12, 19/13, 55/14, 93/14, 121/14, 6/15, 106/15) према којима суд може јавном бележнику поверити спровођење поступка или предузимање појединих ванпарничних радњи под условима који су предвиђени законом који уређује тај поступак (члан 98. став 1) и Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82, 48/88, „Службени гласник РС“, бр. 46/95 – други закон, 18/05 – други закон, 85/12, 45/13 – други закон, 55/14, 6/15, 106/15 – други закон, 14/22) према којима оставински суд, ако по пријему смртовнице утврди да је за наслеђивање меродавно право Републике Србије, може донети решење којим спровођење оставинског поступка поверава јавном бележнику (члан 110а став 1), с тим да у поступку расправљања заоставшине све изјаве и предлоге учесника, изузев изјаве о одрицању од наслеђа, могу узимати на записник и судијски помоћници (члан 90). Из наведеног произилази да изјаву о одрицању од наслеђа може узети само судија, односно јавни бележник, а не и судијски помоћник, односно јавнобележнички сарадник. Пошавши од неспорне чињенице да је тужиочева негативна наследничка изјава узета од стране запосленог сарадника а не од јавног бележника, нижестепени судови су утврдили да је тако узета изјава о одрицању од наслеђа противна принудним прописима и стога ништава, у смислу члана 103. Закона о облигационим односима.

Врховни суд налази да су нижестепени судови, према чињеницама утврђеним у поступку о тужбеном захтеву, одлучили применом материјалног права на начин којим се не одступа од судске праксе, односно од уобичајеног тумачења и примене материјалног права, при чему тужени уз ревизију није доставио правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињенично-правној ситуацији. Стога ни прихватање одлучивања о ревизији туженог као о изузетно дозвољеној не би утицало на другачији исход спора

Погрешна примена материјалног права, на коју изјављена ревизија указује, представља законски основ за изузетну дозвољеност посебне ревизије само уколико, због погрешне примене материјалног права у другостепеној одлуци, постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, или потреба за новим тумачењем права, али ни за тим у конкретном случају нема потребе.

Из изложених разлога, на основу одредбе члана 404. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5, у вези с чланом 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Наиме, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 403. став 3. ЗПП).

У тужби поднетој у овој правној ствари 29.07.2022. године, као вредност предмета спора означен је износ од 1.000,00 динара који очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан поношења тужбе, те ревизија туженог ВВ није дозвољена.

С обзиром на изложено, Врховни суд је изјављену ревизију одбацио другим ставом изреке овог решења, применом члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић