Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu presudu na osnovu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik“ RS br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede se revizijom ne ukazuje.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu kod tužene raspoređen na poslove radnog mesta policijski službenik. U spornom periodu je obavljao rad u turnusu i to tako što je radio 12 sati, a odmarao 24 sata, ponovo radio 12 sati a potom odmarao 48 sati. Na osnovu donetih rešenja tužene isplata plate se vršila između ostalog i primenom koeficijenata smenskog rada od 0,145. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka je utvrđeno da je tužena tužiocu tokom spornog perioda rešenjima vrednovala smenski rad primenom koeficijenta smenskog rada od 0,145 i da mu je tokom tog perioda obračunavala i isplaćivala platu između ostalog i primenom koeficijenta smenskog rada od 0,145 i da ovako vrednovan smenski rad ne odgovara uvećanju plate od 28,6%, pa je tužiocu isplaćena manja plata po tom osnovu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev i da je uvećanje za smenski rad trebalo biti u visini od 28,6%. Navedeni procenat uvećanja je predviđen Zakonom o policiji i Posebnim kolektivnim ugovorom, za policijske službenike koji smenski rad obavljaju povremeno, pa bi drugačije vrednovanje rada tužioca bilo suprotno čl. 23. st. 2 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Odlučujući o žalbi tužene pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i kao neosnovan odbio tužbeni zahtev iz razloga koje kao pravilne prihvata i ovaj sud, s obzirom da je tužiocu saglasno članu 147a Zakona o policiji i Pravilniku o platama zaposlenih u MUP-u smenski rad vrednovan kroz dodatni koeficijent.

Prema odredbi člana 11. stav 1. tačka 6. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u, zaposleni ima pravo na dodatak na platu za smenski rad u slučaju da on nije vrednovan kroz koeficijent plate, u skladu sa Pojedinačnim Kolektivnim ugovorom za policijske službenike i Zakonom o policiji (stav 7. navedenog člana).

Iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je tužiocu kao zaposlenom sa kontinuiranim radom u smenama, dodatak na platu po tom osnovu vrednovan kroz koeficijent plate 0,145, te da se na njega ne odnosi odredba člana 147. Zakona o policiji. Naime, tužilac nije radio na poslovima na kojima se povremeno uvodio smenski rad, već na poslovima sa kontinuiranim smenskim radom koji je vrednovan kroz koeficijent plate. Kako je neredovnost u radu na nekim radnim mestima stalni uslov rada i tako je vrednovan kroz koeficijent,a na nekim radnim mestima nije stalni uslov rada već se uvodi povremeno, to ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju. To nije u suprotnosti sa odredbom člana 8. Zakona o radu, pa je neosnovano pozivanje revidenta na pravo zaposlenih na jednaku zaradu za isti radi ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod istog poslodavca.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijene presude, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić