Врховни касациони суд је испитао побијену пресуду на основу одредбе члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник“ РС бр. 72/11 и 55/14) и утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде се ревизијом не указује.

У правноснажно окончаном поступку је утврђено да је тужилац у радном односу код тужене распоређен на послове радног места полицијски службеник. У спорном периоду је обављао рад у турнусу и то тако што је радио 12 сати, а одмарао 24 сата, поново радио 12 сати а потом одмарао 48 сати. На основу донетих решења тужене исплата плате се вршила између осталог и применом коефицијената сменског рада од 0,145. На основу налаза и мишљења судског вештака је утврђено да је тужена тужиоцу током спорног периода решењима вредновала сменски рад применом коефицијента сменског рада од 0,145 и да му је током тог периода обрачунавала и исплаћивала плату између осталог и применом коефицијента сменског рада од 0,145 и да овако вреднован сменски рад не одговара увећању плате од 28,6%, па је тужиоцу исплаћена мања плата по том основу.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је основан тужбени захтев и да је увећање за сменски рад требало бити у висини од 28,6%. Наведени проценат увећања је предвиђен Законом о полицији и Посебним колективним уговором, за полицијске службенике који сменски рад обављају повремено, па би другачије вредновање рада тужиоца било супротно чл. 23. ст. 2 Универзалне декларације о људским правима.

Одлучујући о жалби тужене правилно је другостепени суд применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду и као неоснован одбио тужбени захтев из разлога које као правилне прихвата и овај суд, с обзиром да је тужиоцу сагласно члану 147а Закона о полицији и Правилнику о платама запослених у МУП-у сменски рад вреднован кроз додатни коефицијент.

Према одредби члана 11. став 1. тачка 6. Правилника о платама запослених у МУП-у, запослени има право на додатак на плату за сменски рад у случају да он није вреднован кроз коефицијент плате, у складу са Појединачним Колективним уговором за полицијске службенике и Законом о полицији (став 7. наведеног члана).

Из чињеничног утврђења произлази да је тужиоцу као запосленом са континуираним радом у сменама, додатак на плату по том основу вреднован кроз коефицијент плате 0,145, те да се на њега не односи одредба члана 147. Закона о полицији. Наиме, тужилац није радио на пословима на којима се повремено уводио сменски рад, већ на пословима са континуираним сменским радом који је вреднован кроз коефицијент плате. Како је нередовност у раду на неким радним местима стални услов рада и тако је вреднован кроз коефицијент,а на неким радним местима није стални услов рада већ се уводи повремено, то ни запослени на тим радним местима нису у истом положају. То није у супротности са одредбом члана 8. Закона о раду, па је неосновано позивање ревидента на право запослених на једнаку зараду за исти ради или рад исте вредности коју остварују код истог послодавца.

Како се ни осталим наводима ревизије не доводи у сумњу правилност и законитост побијене пресуде, Врховни касациони суд је применом члана 414. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић