Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 3851/18 od 21.11.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 br. 138/11 od 23.11.2017. godine, u stavu drugom i delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA u delu kojim je traženo da se tužena obaveže da mu isplati troškove prevoza za odlazak i dolazak sa posla, kao i da mu uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom drugim izreke preinačena je presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 br. 138/11 od 23.11.2017. godine u stavu petom i delu stava šestog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca BB u delu kojim je traženo da se tužena obaveže da mu isplati troškove prevoza za odlazak i dolazak sa posla, kao i da mu uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužena i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, preostalom delu stava trećeg, stavu četvrtom i preostalom delu stava šestog izreke. Stavom četvrtim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka, na način kako je to bliže navedeno u ovom stavu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijen njihov zahtev za naknadu troškova prevoza, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem R4 56/2019 od 30.08.2019. godine, Apelacioni sud u Beogradu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu da o reviziji tužioca odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Beogradu u odnosu na ostale apelacione sudove u identičnim pravnim i činjeničnim sporovima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan stav Apelacionog suda u Beogradu da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, u smislu člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je u skladu sa tim i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na poslovima policajca, a u utuženom periodu na posao su putovali sopstvenim prevoznim sredstvom, je nisu imali pogodan način da koristeći gradski saobraćaj dolaze na posao. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati razliku između isplaćene naknade troškova prevoza i pripadajuće naknade troškova prevoza u visini cene karata u javnom prevozu za utužen period, pri čemu je visina dosuđenog iznosa utvrđena na osnovu veštaka finansijske struke i nije bila sporna među strankama, a sve s pozivom na odredbu člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, u vezi odrdbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je svojom odlukom Gž1 broj 3851/18 od 21.11.2018. godine, preinačio prvostepenu presudu u delu u kom je odlučeno o troškovima prevoza i odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, a sa obrazloženjem da nisu dokazali da se pisanim putem obraćali nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog „ćutanja administracije“ pokrenut upravni spor, pa u situaciji kada rešenjem nije priznato pravo na naknadu troškova, nije moguće sa uspehom tražiti isplatu po ovom osnovu. Pravo na naknadu troškova prevoza spada u druga primanja za čije ostvarivanje je nužno poštovati postupak propisan pravilima 140. do 143. Zakona o državnim službenicima, a što su tužioci propustili da učine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilaca ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužioci nemaju prava na naknadu troškova prevoza, zato što nisu dokazali da su se obraćali nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, odnosno zbog toga što iz razloga „ćutanja administracije“ nisu pokrenuli upravni spor. Suprotno ovom stanovištu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove.

Naime, Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 62/06...99/10) članom 37 propisano je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje proveo na službenom putu u zemlji ili inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu, na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajanjem privremenog premeštaja na drugom mestu rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom vlade. Nadalje uredbom o naknadi troškova i otpremnine družavnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 86/07) članom 2. stavom 1. propisano je da se držanom službenikom i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazk na rad i odlazak sa rada, a članom 3. da se držanom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne doplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Polazeći od činjenice da je pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada zasnovano neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, tužena je u obavezi da u celini plati ove troškove. Pitanje da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, odnosno pitanje na koji način je u adminisrativnom smislu kod poslodavca rešeno podnošenje zahteva ove vrste i odlučivanje o njima, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, čija visina nije bila sporna među strankama, u obavezi je da istu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Kako su tužioci uspeli u postupku po reviziji, pripadaju im troškovi revizijskog postupka. Tužena je obavezana da im naknadi troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 47.450,00 dinara, koji troškovi obuhvataju troškove za sastav revizije izjavljene od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara na osnovu tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12) uvećano za 50% po osnovu zastupanja dve parnične stranke, kao i troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 11.780,00 dinara prema tarifnom broju 1. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15) sudske takse za odluku po reviziji u iznosu od 17.670,00 dinara prema tarifnom broju 2. iste tarife.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić