Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 3851/18 од 21.11.2018. године, ставом првим изреке, преиначена је пресуда Основног суда у Смедереву П1 бр. 138/11 од 23.11.2017. године, у ставу другом и делу става трећег изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца АА у делу којим је тражено да се тужена обавеже да му исплати трошкове превоза за одлазак и долазак са посла, као и да му уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Ставом другим изреке преиначена је пресуда Основног суда у Смедереву П1 бр. 138/11 од 23.11.2017. године у ставу петом и делу става шестог изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца ББ у делу којим је тражено да се тужена обавеже да му исплати трошкове превоза за одлазак и долазак са посла, као и да му уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. Ставом трећим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужена и потврђена је првостепена пресуда у ставу првом, преосталом делу става трећег, ставу четвртом и преосталом делу става шестог изреке. Ставом четвртим изреке преиначено је решење о трошковима поступка, на начин како је то ближе наведено у овом ставу изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је одбијен њихов захтев за накнаду трошкова превоза, тужиоци су благовремено изјавили ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Решењем Р4 56/2019 од 30.08.2019. године, Апелациони суд у Београду је предложио Врховном касационом суду да о ревизији тужиоца одлучи као о изузетно дозвољеној.

Имајући у виду различиту праксу Апелационог суда у Београду у односу на остале апелационе судове у идентичним правним и чињеничним споровима, Врховни касациони суд налази да је правилан став Апелационог суда у Београду да у конкретном случају постоји потреба одлучивања о посебној ревизији, у смислу члана 395. ЗПП, ради уједначавања судске праксе, па је у складу са тим и одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 399. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), и нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код тужене на пословима полицајца, а у утуженом периоду на посао су путовали сопственим превозним средством, је нису имали погодан начин да користећи градски саобраћај долазе на посао. Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да тужиоцу исплати разлику између исплаћене накнаде трошкова превоза и припадајуће накнаде трошкова превоза у висини цене карата у јавном превозу за утужен период, при чему је висина досуђеног износа утврђена на основу вештака финансијске струке и није била спорна међу странкама, а све с позивом на одредбу члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду, у вези одрдбе члана 154. став 1. Закона о облигационим односима.

Међутим, Апелациони суд у Београду је својом одлуком Гж1 број 3851/18 од 21.11.2018. године, преиначио првостепену пресуду у делу у ком је одлучено о трошковима превоза и одбио тужбени захтев тужилаца као неоснован, а са образложењем да нису доказали да се писаним путем обраћали надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова, нити је због „ћутања администрације“ покренут управни спор, па у ситуацији када решењем није признато право на накнаду трошкова, није могуће са успехом тражити исплату по овом основу. Право на накнаду трошкова превоза спада у друга примања за чије остваривање је нужно поштовати поступак прописан правилима 140. до 143. Закона о државним службеницима, а што су тужиоци пропустили да учине.

Врховни касациони суд налази да се основано ревизијом тужилаца указује да је побијана одлука донета уз погрешну примену материјалног права.

По оцени Врховног касационог суда, погрешан је закључак другостепеног суда да тужиоци немају права на накнаду трошкова превоза, зато што нису доказали да су се обраћали надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова, односно због тога што из разлога „ћутања администрације“ нису покренули управни спор. Супротно овом становишту, Врховни касациони суд налази да право на исплату трошкова превоза није условљено ни подношењем захтева, нити доказивањем да је запослени стварно сносио ове трошкове.

Наиме, Законом о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“ број 62/06...99/10) чланом 37 прописано је да државни службеник има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, за време које провео на службеном путу у земљи или иностранству, за смештај и исхрану док ради и борави на терену, на накнаду трошкова који су изазвани привременим или трајањем привременог премештаја на другом месту рада, те да се услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују уредбом владе. Надаље уредбом о накнади трошкова и отпремнине дружавних службеника и намештеника („Службени гласник РС“ број 86/07) чланом 2. ставом 1. прописано је да се држаном службеником и намештенику надокнађују трошкови превоза за долазк на рад и одлазак са рада, а чланом 3. да се држаном службенику и намештенику надокнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак са рада у висини цене месечне доплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.

Полазећи од чињенице да је право запослених на накнаду трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада засновано непосредно на закону и подзаконском акту, тужена је у обавези да у целини плати ове трошкове. Питање да ли ће руководиоци органа да о том праву одлучују посебним решењем за сваког запосленог појединачно, односно питање на који начин је у админисративном смислу код послодавца решено подношење захтева ове врсте и одлучивање о њима, није од утицаја на обавезу накнаде трошкова превоза. Имајући у виду да је тужена својим незаконитим радом (неисплаћивањем трошкова превоза у одређеном периоду) тужиоцу проузроковала штету, чија висина није била спорна међу странкама, у обавези је да исту накнади на основу члана 154. став 1. и 172. став 2. Закона о облигационим односима.

Имајући у виду наведено, на основу члана 416. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу првом изреке пресуде.

Како су тужиоци успели у поступку по ревизији, припадају им трошкови ревизијског поступка. Тужена је обавезана да им накнади трошкове ревизијског поступка у укупном износу од 47.450,00 динара, који трошкови обухватају трошкове за састав ревизије изјављене од стране адвоката у износу од 18.000,00 динара на основу тарифног броја 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“ број 121/12) увећано за 50% по основу заступања две парничне странке, као и трошкове судске таксе за ревизију у износу од 11.780,00 динара према тарифном броју 1. таксене тарифе Закона о судским таксама („Службени гласник РС“ број 128/24...106/15) судске таксе за одлуку по ревизији у износу од 17.670,00 динара према тарифном броју 2. исте тарифе.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић