Tužilac je podneo tužbu sa zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate na svaki dosuđeni dnevni iznos sudskih penala u iznosu od 100.000,00 dinara i to od dana dospeća svakog pojedinačnog dnevnog iznosa sudskih penala u navedenoj visini, do isplate.

Po prethodnom ispitivanju tužbe, prvostepeni sud je našao da tužba sa ovako postavljenim tužbenim zahtevom nije dozvoljena i da su nedostaci koje tužba ima neotklonjivi. Prvostepeni sud je odbacio tužbu iz razloga što tužba sa tužbenim zahtevom za isplatu zakonske zatezne kamate na neisplaćeni glavni dug nije dozvoljena, imajući u vidu da zakonska zatezna kamata predstavlja sporedno potraživanje koje prati sudbinu glavnog potraživanja (glavnog duga), te ista nije samostalno utuživa sve dok glavni dug nije plaćen.

Drugostepeni sud prihvata zaključak prvostepenog suda da je zatezna kamata u smislu člana 295. Zakona o obligacionim odnosima sporedno potraživanje, koje prati sudbinu glavnog duga, dok glavni dug nije plaćen, a da tek u situaciji kada je glavni dug plaćen u docnji, tada se dospele, a neisplaćene zatezne kamate na taj iznos glavnog duga mogu obračunati i utužiti kao samostalno, utuživo potraživanje prema odredbi člana 279. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga drugostepeni sud odbija žalbu tužioca, kao neosnovanu i potvrđuje prvostepeno rešenje kojim je odbačena tužba.

Revident ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda i smatra da Zakon o obligacionim odnosima ne isključuje mogućnost sudske zaštite prava na isplatu kamate u slučaju docnje dužnika u ispunjenju novčanog potraživanja – kada to potraživanje nije u celosti naplaćeno. Smatra da ne postoji nijedan razlog da se tužba odbaci, kao nedozvoljena, te da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Revizija tužioca nije osnovana. Pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je odbio žalbu tužioca, kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje kojim je odbačena tužba.

U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima „ZOO” dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnog duga, i zakonsku zateznu kamatu – član 277. stav 1. Zatezna kamata predstavlja vid sankcije za zakašnjenje u ispunjenju novčane obligacije i suštinski predstavlja obavezu dužnika da plati naknadu poveriocu za korišćenje novca poverioca nakon dospeća duga. Ista teče sve dok postoji glavna obaveza. Iako predstavlja akcesorno pravo koje prati glavno potraživanje, ona se ne gasi izmirenjem glavnice duga, odnosno ne može da nestane, već postaje samostalno potraživanje i može se posebno utužiti kao tzv. “uglavničena kamata” (osim u slučaju isticanja zastare glavne obaveze, kada postaje prirodna obligacija koja ne može da se naplati prinudnim putem). Da bi zatezna kamata mogla da bude samostalno utuživa, potrebno je da je pre toga glavnica duga za koji se kamata vezuje izmirena u celosti. Dakle, ukoliko glavnica duga nije izmirena u celosti, a poverilac iste podnese tužbu radi naplate samo zatezne kamate, takva tužba je nedozvoljena. Razlog za to je akcesornost zatezne kamate koja, procesno gledano, prati sudbinu glavnog potraživanja, te stoga nije dozvoljeno da zatezna kamata, kao akcesorno pravo, bude samostalno utužena. Tek u situaciji kada dužnik izmiri glavnicu duga, ali ne izmiri zateznu kamatu obračunatu na glavnicu duga, zatezna kamata prelazi iz akcesornog prava u glavno potraživanje (jer se tačno zna početak i kraj njenog obračuna), glavniči se i može da bude samostalno utuživa. Stoga, iz navedenih razloga, pravilno je drugostepeni sud odbio žalbu tužioca, te potvrdio prvostepeno rešenje kojim je odbačena tužba tužioca, kao nedozvoljena.

Imajući u vidu da ne postoje razlozi zbog kojih jer revizija izjavljena, niti razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. i člana 420. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković