Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 4559/22 od 14.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 424/14 od 24.03.2022. godine u stavu trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke presude Višeg suda u Beogradu P 424/14 od 24.03.2022. godine, tako što je obavezan tužilac da tuženima na ime naknade troškova postupka solidarno plati iznos od 759.233,50 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženima na ima naknade troškova drugostepenog postupka solidarno isplati iznos od 67.500,00 dinara, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Tuženi su blagovremeno dali odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su bivši supružnici. Njihov brak je zaključen 1994. godine, a razveden je pravnosnažnom presudom suda od 17.09.2013. godine. Tokom trajanja bračne zajednice, stečen je stan u ulici ... broj .. u Beogradu, na VI spratu zgrade, na kat.parceli .. KO ..., površine 27 m2. Stan je nastao pretvaranjem zajedničkih prostorija u predmetnoj zgradi, a radovi su izvedeni po rešenju o građevinskoj dozvoli od 27.09.1996. godine i za iste je dobijena upotrebna dozvola rešenjem od 08.02.1999. godine, s tim da obe dozvole glase na tuženu. Stan nije upisan u katastar nepokretnosti. Između tuženih BB, kao prodavca i tuženog VV, kao kupca, zaključen je ugovor o kupoprodaji predmetnog stana overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu 12.02.2010. godine, za cenu od 2.037.000,00 dinara, koja je u celosti isplaćena i tuženi je uveden u posed stana. Po ovom ugovoru tuženi kao kupac je platio porez na prenos apsolutnih prava. Tužilac i tužena, na insistiranje tužioca, zajednički su doneli odluku da se predmetni stan proda radi izmirenja tužiočevih dugova u Italiji, gde je u tom trenutku živeo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji sa obrazloženjem da tužena nije samostalno raspolagala predmetnim stanom kao zajedničkom imovinom stečenom u braku, već je za to raspolaganje imala saglasnost tuženog, pa osporeni ugovor o kupoprodaji nije ništav pravni posao, primenom članova 174 Porodičnog zakona i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je neosnovan i zahtev tužioca za utvrđenje njegovog prava susvojine na predmetnom stanu, kao i zahtev da se obaveže tuženi na isplatu naknade zbog nekorišćenja stana nakon izvršene kupoprodaje, budući da je stan u vlasništvu tog tuženog. Uz to, tužilac nije dokazao da bi ostvario izmaklu dobit u vidu rente od izdavanja stana u zakup.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pobijana drugostepena presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok je članom 174. istog zakona, propisano da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (stav 1.) i da supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (stav 3.).

U konkretnom slučaju, nije bilo sporno da predmetni stan predstavlja zajedničku svojinu supružnika stečenu u braku, a utvrđeno je da su tužilac i tužena, titulari zajedničke svojine, sporazumno odlučili da prodaju predmetni stan, nakon čega je zaključen osporeni ugovor o kupoprodaji sa drugotuženim. Kupoprodajna cena po ovom ugovoru je isplaćena, što je ugovorom konstatovano i kupac je stupio u posed stana.

Nasuprot revizijskim navodima, saglasnost tužioca za zaključenje ugovora o kupoprodaji je bila izričita, šta više, na njegovo insistiranje je osporeni ugovor izaključen. Dalje, s obzirom da je predmetni stan otuđen iz zajedničke svojine supružnika pre podnošenja tužbe u ovoj parnici, neosnovan je i zahtev tužioca za utvrđenje da stan predtstavlja zajedničku svojinu stranaka i da je on suvlasnik na tom stanu sa udelom od ½.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Obim naknade materijalne štete propisan je odredbom člana 189. stav 1. istog zakona, tako što oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

U konkretnom slučaju, tužilac potražuje od drugotuženog izmaklu korist u vidu zakupnine koju bi mogao ostvariti izdavanjem predmetnog stana i to za period nakon zaključenja osporenog ugovora o kupoprodaji. Po nalaženju Vrhovnog suda, kako je zaključenjem punovažnog ugovora o kupoprodaji između tuženih prestalo pravo svojine tužioca na predmetnom stanu, to on ne trpi štetu zbog njegovog nekorišćenja u smislu citirane zakonske odredbe.

Pravilna je odluka o troškovima postupka, imajući u vidu njegov ishod, na osnovu odredbe člana 153. stav 2. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković