Апелациони суд у Београду је пресудом Гж 4559/22 од 14.12.2022. године, ставом првим изреке, одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Вишег суда у Београду П 424/14 од 24.03.2022. године у ставу трећем, четвртом и петом изреке. Ставом другим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу шестом изреке пресуде Вишег суда у Београду П 424/14 од 24.03.2022. године, тако што је обавезан тужилац да туженима на име накнаде трошкова поступка солидарно плати износ од 759.233,50 динара. Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженима на има накнаде трошкова другостепеног поступка солидарно исплати износ од 67.500,00 динара, док је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка одбијен.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију из свих законом прописаних разлога.

Тужени су благовремено дали одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду, на основу члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да је ревизија тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23 – други закон), на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац и тужена су бивши супружници. Њихов брак је закључен 1994. године, а разведен је правноснажном пресудом суда од 17.09.2013. године. Током трајања брачне заједнице, стечен је стан у улици ... број .. у Београду, на VI спрату зграде, на кат.парцели .. КО ..., површине 27 м2. Стан је настао претварањем заједничких просторија у предметној згради, а радови су изведени по решењу о грађевинској дозволи од 27.09.1996. године и за исте је добијена употребна дозвола решењем од 08.02.1999. године, с тим да обе дозволе гласе на тужену. Стан није уписан у катастар непокретности. Између тужених ББ, као продавца и туженог ВВ, као купца, закључен је уговор о купопродаји предметног стана оверен пред Првим основним судом у Београду 12.02.2010. године, за цену од 2.037.000,00 динара, која је у целости исплаћена и тужени је уведен у посед стана. По овом уговору тужени као купац је платио порез на пренос апсолутних права. Тужилац и тужена, на инсистирање тужиоца, заједнички су донели одлуку да се предметни стан прода ради измирења тужиочевих дугова у Италији, где је у том тренутку живео.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев за утврђење ништавости уговора о купопродаји са образложењем да тужена није самостално располагала предметним станом као заједничком имовином стеченом у браку, већ је за то располагање имала сагласност туженог, па оспорени уговор о купопродаји није ништав правни посао, применом чланова 174 Породичног закона и 103. став 1. Закона о облигационим односима. Стога је неоснован и захтев тужиоца за утврђење његовог права сусвојине на предметном стану, као и захтев да се обавеже тужени на исплату накнаде због некоришћења стана након извршене купопродаје, будући да је стан у власништву тог туженог. Уз то, тужилац није доказао да би остварио измаклу добит у виду ренте од издавања стана у закуп.

По становишту Врховног суда, побијана другостепена пресуда донета је правилном применом материјалног права.

Одредбом члана 171. став 1. Породичног закона, прописано је да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину, док је чланом 174. истог закона, прописано да заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички и споразумно (став 1.) и да супружник не може располагати својим уделом у заједничкој имовини, нити га може оптеретити правним послом међу живима (став 3.).

У конкретном случају, није било спорно да предметни стан представља заједничку својину супружника стечену у браку, а утврђено је да су тужилац и тужена, титулари заједничке својине, споразумно одлучили да продају предметни стан, након чега је закључен оспорени уговор о купопродаји са друготуженим. Купопродајна цена по овом уговору је исплаћена, што је уговором констатовано и купац је ступио у посед стана.

Насупрот ревизијским наводима, сагласност тужиоца за закључење уговора о купопродаји је била изричита, шта више, на његово инсистирање је оспорени уговор изакључен. Даље, с обзиром да је предметни стан отуђен из заједничке својине супружника пре подношења тужбе у овој парници, неоснован је и захтев тужиоца за утврђење да стан предтставља заједничку својину странака и да је он сувласник на том стану са уделом од ½.

Одредбом члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, прописано је да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. Обим накнаде материјалне штете прописан је одредбом члана 189. став 1. истог закона, тако што оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи. При оцени висине измакле користи узима се у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или посебним околностима, а чије остварење је спречено штетниковом радњом или пропуштањем (став 3.).

У конкретном случају, тужилац потражује од друготуженог измаклу корист у виду закупнине коју би могао остварити издавањем предметног стана и то за период након закључења оспореног уговора о купопродаји. По налажењу Врховног суда, како је закључењем пуноважног уговора о купопродаји између тужених престало право својине тужиоца на предметном стану, то он не трпи штету због његовог некоришћења у смислу цитиране законске одредбе.

Правилна је одлука о трошковима поступка, имајући у виду његов исход, на основу одредбе члана 153. став 2. и 154. ЗПП.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у изреци донео на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић