Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Revizija je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, zbog čega Vrhovni sud nije ispitivao uslove za odlučivanje o reviziji iz člana 404. istog zakona na koju odredbu se tužilac poziva u reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na sednici Skupštine tuženog održanoj dana 20.11.2012. godine za predsednika Upravnog odbora i za predsednika tuženog Saveza izabran je AA, dotadašnji predsednik Saveza. Takođe, doneta je odluka o izboru članova Upravnog odbora i članova Nadzornog odbora. Na istoj sednici doneta je i odluka o spajanju redovne i sledeće izborne sednice Skupštine, uz konstataciju da će ista biti održana u terminu za održavanje redovne sednice u aprilu 2017. godine. Utvrđeno je da je na ovoj sednici prisustvovao i predstavnik tužioca koji se saglasio sa ovim odlukama tuženog. Takođe, utvrđeno je da je tuženi na sednici Upravnog odbora održanoj dana 22.02.2017. godine, doneo sporne odluke i to odluku br. 17-03-01, kojom je određeno da će redovna sednica Skupštine tuženog biti održana dana 24.04.2017. godine i odluku br. 17-03-02, kojom je otvoren izborni postupak za izbor predsednika i članova Upravnog i Nadzornog odbora tuženog, a koji će se okončati na sednici koja će biti održana dana 24.04.2017. godine. Izborna sednica Skupštine tuženog održana je dana 24.04.2017. godine, kada je održana i redovna sednica i to u prisustvu 34 člana Saveza sa pravom glasa, među kojima je bio i predstavnik tužioca, te da je većinom glasova članova za predsednika Saveza u narednom četvorogodišnjem mandatu ponovo izabran AA, čime je on izabran za lice koje zastupa i predstavlja Savez, a za sekretara Saveza izabran je BB.

Prvostepeni sud je polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja ocenio da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti odluka br. 17-03-01 i br. 17-03- 02 obe od 22.02.2017. godine, primenom odredbe člana 5. i 34. Poslovnika o radu skupštine tuženog, člana 44. Statuta tuženog, te člana 57. i 64. Zakona o sportu, s obzirom na to da je navedene odluke doneo nelegitiman organ tuženog kome je istekao mandat još u novembru 2016. godine (četvorogodišnji mandat), zbog čega je utvrdio ništavost predmetnih odluka.

Odlučujući o zahtevu tužioca za određivanje privremene mere, prvostepeni sud je ocenio da u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 449. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu drugostepenog suda, primenom relevantnih odredbi Zakona o sportu i Statuta tuženog na koje se u obrazloženju presude poziva, dolazi se do zaključka da je Skupština tuženog na sednici održanoj 2012. godine, na kojoj je učestvovao i tužilac, praktično donela odluku da se mandat članovima organa tuženog produži do održavanja redovne godišnje skupštine tuženog u aprilu 2017. godine. Kako je tužba za pobijanje takve odluke skupštine odbačena zbog neblagovremenosti, prema oceni drugostepenog suda, skupština tuženog sazvana je u skladu sa Statutom i zakonom, pa stoga nisu ništave odluke Upravnog odbora tuženog br. 17-03-01 o održavanju sednice skupštine Vazduhoplovnog saveza Srbije i br. 17-03-02 o otvaranju izbornog postupka za izbor predsednika Upravnog i Nadzornog odbora Vazduhoplovnog saveza Srbije, obe od 22.02.2017. godine. Drugostepeni sud dodaje da u skladu sa odredbom člana 64. Zakona o sportu predmetne odluke br. 17-03-01 i br. 17-03-02 od 22.02.2017. godine ne predstavljaju pojedinačne akte organa kojima se odlučuje o pravima koja bi uživala sudsku zaštitu, već predstavljaju odluke o upravljanju i rukovođenju sportskim udruženjem i iste su tehničke prirode, te je tužbeni zahtev tužioca neosnovan i u tom smislu, imajući u vidu da je predmet sudske zaštite mogla biti odluka o izboru članova upravljačkih organa kod tuženog od 24.04.2017. godine, a sporne odluke su samo prethodile donošenju ove odluke.

Revizija tužioca nije osnovana.

Tužbenim zahtevom traži se utvrđenje ništavosti spornih odluka tuženog, sa obrazloženjem da je mandat članova upravnih organa Saveza prestao u novembru 2016. godine, a da je odluke od 22.02.2017. godine o zakazivanju redovne skupštine Saveza, kao i o otvaranju izbornog postupka, doneo nelegalni organ. Na navedenim činjeničnim tvrdnjama tužilac insistira i u reviziji.

Nisu osnovani revizijski navodi da je sporne odluke o sazivanju sednice Skupštine i započinjanja izbornog procesa doneo nelegalni organ. Naime, na sednici Skupštine tuženog održanoj dana 20.11.2012. godine, između ostalih, izabran je predsednik Saveza koji je ujedno i predsednik Upravnik odbora, kao i članovi Upravnog odbora. Mandat tako izabranih članova traje četiri godine u skladu sa odredbom člana 44 Statuta tuženog. Međutim, u konkretnom slučaju, na istoj sednici skupštine doneta je i odluka o spajanju redovne i sledeće izborne sednice skupštine (predviđene za april 2017. godine), na kojoj sednici će se izvršiti izborni proces za nove članove upravnih organa. Na osnovu ove odluke skupštine, predsednik tuženog Saveza je pobijanim odlukama sazvao sednicu skupštine radi otpočinjanja izbornog procesa u aprilu 2017. godine.

Prema oceni Vrhovnog suda, legalnost statusa predsednika tuženog zasniva se na odluci skupštine iz 2012. godine, koja nije nezakonita sa stanovišta Zakona o sportu kako to tvrdi tužilac. Ovo iz razloga što se prema Zakonu o sportu („Sl. glasnik RS“ br. 24/11 i 99/11) koji je bio važeći u momentu održavanja pomenute sednice skupštine, zakonitost donetih odluka kao pojedinačnih akata organa, mogla ispitivati u roku od tri godine od dana donošenja odluke (član 62. stav 3. Zakona o sportu). Isto rešenje predviđa i sada važeći Zakon o sportu, samo što propisuje i subjektivni rok za podnošenje tužbe. Protekom roka za podnošenje tužbe, ili odbacivanjem tužbe zbog neblagovremenosti kao što je ovde bio slučaj, takva odluka skupštine je u svemu punovažna i proizvodi sva pravna dejstva na članove Saveza i njegove organe, jer se njena nezakonitost više ne može utvrđivati, niti isticati. Stoga, insistiranje tužioca na tvrdnji da se radi o nezakonitoj odluci kojom je praktično suprotno Statutu predviđeno produženje mandata članovima upravnih organa na period do održavanja redovne skupštine tuženog u aprilu 2017. godine, nema uporište u materijalnopravnim odredbama kojima je regulisano pobijanje odluka kao pojedinačnih akata sportskih udruženja. Posledica navedenog stanja ogleda se u legalnosti statusa predsednika tuženog i članova upravnog odbora u momentu sazivanja sednice skupštine u aprilu 2017. godine, jer su svoju funkciju obavljali na osnovu izričitog ovlašćenja skupštine društva, za koje nije utvrđeno da je nezakonito. U prilog navedenom ide i činjenica da niti je tužilac, niti bilo koji član tuženog Saveza, pokrenuo vanparnični postupak za postavljanje privremenog zastupnika udruženja u skladu sa odredbom člana 57. stav 13. Zakona o sportu („Sl. glasnik RS“ br. 10/16), niti je zbog toga tuženi prestao da postoji u skladu sa odredbom člana 57. stav 15. istoga zakona, što ukazuje da su u statusnom smislu bili ispunjeni uslovi za rad i delovanje tuženog udruženja.

Dakle, kako je pobijane odluke doneo predsednik Saveza koji je u tom momentu bio registrovan za obavljanje navedene funkcije i uz ovlašćenje skupštine da tu funkciju može obavljati do održavanja redovne godišnje sednice skupštine predviđene za april mesec 2017. godine kada je planiran izbor novih članova organa uprave, to su neosnovani svi revizijski navodi kojima se ukazuje na nelegalnost statusa predsednika tuženog Saveza u momentu donošenja pobijanih odluka, čime su neosnovani i revizijski navodi o razlozima ništavosti pobijanih odluka.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni sud nije posebno cenio revizijske navode kojima se osporava zaključak drugostepenog suda da su pobijane odluke tehničkog karaktera, te da nisu ni podložne pobijanju u skladu sa odredbama člana 64. Zakona o sportu („Sl. glasnik RS“ br. 10/16), jer su bez uticaja na pravilnost pobijane presude.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković