Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu ugovora o radu od 22.04.2003. godine, zasnovala radni odnos kod tuženog na poslovima pomoćnog radnika u Odseku za ... . Aneksom ugovora o radu od 19.11.2015. godine tužilja je raspoređena na mesto fizičkog radnika u Službi za ..., s obzirom na važenje novog Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 10.11.2015. godine. Rešenjem od 21.03.2016. godine, tužilji je usled organizacionih promena otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je radila uz obrazloženje da su 01.03.2016. godine, stupile na snagu izmene i dopune Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova broj 715/1 koji je objavljen na oglasnoj tabli poslodavca 11.03.2016. godine, po kojima je prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilja bila raspoređena, a poslodavac nije u mogućnosti da zaposlenoj obezbedi neku od mera za zapošljavanje kod poslodavca. Poslovi fizičkog radnika u Odseku za ... pri Službi za ... koje je tužilja obavljala su po izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 01.03.2016. godine, bili svrstani u pretposlednji odeljak sistematizacije nazvan „održavanje kruga i ostali pomoćni poslovi“, sa predviđenih 13 izvršilaca. Opis poslova ovog radnog mesta je istovetan opisu poslova kojima su bili zaduženi raniji fizički radnici raspoređeni u pojedinim službama tuženog, pa je tuženi prilikom izmene organizacije rada zapravo smanjio broj izvršilaca na radnom mestu fizičkog radnika, koje radno mesto nije ukinuto, nego samo svrstano u drugo odeljenje izmenjene sistematizacije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da tuženi nije pravilno postupio prilikom donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji jer je odredio da će joj prestati radni odnos kao jednom od fizičkih radnika, bez prethodno jasnog utvrđenja ocene tužiljinog dotadašnjeg rada i eventualnih dodatnih kriterijuma za ocenu koji izvršioci će ostati na radu, u situaciji kada je broj zaposlenih na sistematizovanom radnom mestu smanjen. Okolnost da tuženi nije bio u obavezi da donosi Program rešavanja viška zaposlenih u vreme kada je sačinjavan novi organizacioni pravilnik nije od uticaja na obavezu tuženog da prilikom smanjenja broja zaposlenih, ocenu koji će izvršioci ostati na radu a kojima će prestati ugovor o radu, donese na osnovu prethodno jasno utvrđenih kriterijuma za ocenu rada svih radnika na radnom mestu na kome se broj izvršilaca smanjuje. Na osnovu izloženog, nižestepeni sudovi su ocenili da tuženi, koji shodno odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...13/17), ima pravo da zaposlenom otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, nema pravo da odluku o tome ko će od radnika dobiti otkaz donese na proizvoljan način, koji nije zasnovan na unapred donetim kriterijumima, kakvo stanovište prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, jer tuženi nije imao obavezu da donese Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa članom 153. Zakona o radu, pa time nije bio dužan ni da donese kriterijume za procenu ko će od radnika biti proglašen za višak. Odredbom člana 153. Zakona o radu, propisana je obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a ova obaveza uslovljena je brojem zaposlenih za čijim radom će prestati potreba. Odredbom člana 155. Zakona o radu, propisana je sadržina programa rešavanja viška zaposlenih. Tuženi u ovom slučaju nije utvrdio da prestaje potreba za radom zaposlenih u brojevima koji su propisani odredbom člana 153. zbog čega nije imao obavezu sačinjavanja plana rešavanja viška zaposlenih, međutim, ta okolnost ne utiče na obavezu tuženog da i u ostalim slučajevima, kada je broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba manji od onog propisanog u članu 153. Zakona o radu, utvrdi ko će od radnika ostati na poslu, a ko će dobiti otkaz kao višak na osnovu merila koja su jasna i proverljiva, odnosno na obavezu da svi zaposleni koji rade na radnim mestima na kojima je utvrđen višak zaposlenih moraju biti izloženi konkurenciji primenom kriterijuma koje poslodavac sam utvrđuje. Nezakonito je rešenje o otkazu ugovora o radu zaposlenom za čijim radom je prestala potreba doneto bez primene kriterijuma za utvrđivanje viška radnika određene kategorije i bez vrednovanja rezultata rada u relevantnom periodu. Razlozi zbog kojih baš određeni zaposleni predstavlja višak su nužni za zakonitost rešenja o otkazu po ovom osnovu. Pored toga, kod ocenjivanja vrednovanja rada zaposlenog, zaposleni ima pravo da bude obavešten da će njegov rad biti ocenjivan, da bude upoznat sa datom ocenom i da mu se omogući pravo na odbranu u situaciji kada nije zadovoljan dobijenom ocenom. Kako iz osporenog rešenja kao i rezultata dokaznog postupka proizlazi da je tuženi osporeno rešenje doneo bez prethodnog ocenjivanja radnika, to je ono nezakonito.

U reviziji tuženog osporava se utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti predmet preispitivanja u revizijskom postupku u skladu sa odredbom člana 407. stav 2. ZPP, pa ti navodi revizije nisu ni cenjeni.

Pravilna je odluka o troškovima spora jer je doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. stav 1. i 154. ZPP, a prema ishodu spora.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković