Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је на основу уговора о раду од 22.04.2003. године, засновала радни однос код туженог на пословима помоћног радника у Одсеку за ... . Анексом уговора о раду од 19.11.2015. године тужиља је распоређена на место физичког радника у Служби за ..., с обзиром на важење новог Правилника о организацији и систематизацији послова од 10.11.2015. године. Решењем од 21.03.2016. године, тужиљи је услед организационих промена отказан уговор о раду због престанка потребе за обављањем послова на којима је радила уз образложење да су 01.03.2016. године, ступиле на снагу измене и допуне Правилника о организацији и систематизацији послова број 715/1 који је објављен на огласној табли послодавца 11.03.2016. године, по којима је престала потреба за обављањем послова на којима је тужиља била распоређена, а послодавац није у могућности да запосленој обезбеди неку од мера за запошљавање код послодавца. Послови физичког радника у Одсеку за ... при Служби за ... које је тужиља обављала су по изменама Правилника о организацији и систематизацији радних места код туженог од 01.03.2016. године, били сврстани у претпоследњи одељак систематизације назван „одржавање круга и остали помоћни послови“, са предвиђених 13 извршилаца. Опис послова овог радног места је истоветан опису послова којима су били задужени ранији физички радници распоређени у појединим службама туженог, па је тужени приликом измене организације рада заправо смањио број извршилаца на радном месту физичког радника, које радно место није укинуто, него само сврстано у друго одељење измењене систематизације.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су оценили да тужени није правилно поступио приликом доношења оспореног решења о отказу уговора о раду тужиљи јер је одредио да ће јој престати радни однос као једном од физичких радника, без претходно јасног утврђења оцене тужиљиног дотадашњег рада и евентуалних додатних критеријума за оцену који извршиоци ће остати на раду, у ситуацији када је број запослених на систематизованом радном месту смањен. Околност да тужени није био у обавези да доноси Програм решавања вишка запослених у време када је сачињаван нови организациони правилник није од утицаја на обавезу туженог да приликом смањења броја запослених, оцену који ће извршиоци остати на раду а којима ће престати уговор о раду, донесе на основу претходно јасно утврђених критеријума за оцену рада свих радника на радном месту на коме се број извршилаца смањује. На основу изложеног, нижестепени судови су оценили да тужени, који сходно одредби члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр.24/05...13/17), има право да запосленом откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца, нема право да одлуку о томе ко ће од радника добити отказ донесе на произвољан начин, који није заснован на унапред донетим критеријумима, какво становиште прихвата и Врховни суд.

Неосновано се наводима ревизије указује да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права, јер тужени није имао обавезу да донесе Програм решавања вишка запослених у складу са чланом 153. Закона о раду, па тиме није био дужан ни да донесе критеријуме за процену ко ће од радника бити проглашен за вишак. Одредбом члана 153. Закона о раду, прописана је обавеза послодавца да донесе програм решавања вишка запослених ако утврди да ће доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, а ова обавеза условљена је бројем запослених за чијим радом ће престати потреба. Одредбом члана 155. Закона о раду, прописана је садржина програма решавања вишка запослених. Тужени у овом случају није утврдио да престаје потреба за радом запослених у бројевима који су прописани одредбом члана 153. због чега није имао обавезу сачињавања плана решавања вишка запослених, међутим, та околност не утиче на обавезу туженог да и у осталим случајевима, када је број запослених за чијим радом престаје потреба мањи од оног прописаног у члану 153. Закона о раду, утврди ко ће од радника остати на послу, а ко ће добити отказ као вишак на основу мерила која су јасна и проверљива, односно на обавезу да сви запослени који раде на радним местима на којима је утврђен вишак запослених морају бити изложени конкуренцији применом критеријума које послодавац сам утврђује. Незаконито је решење о отказу уговора о раду запосленом за чијим радом је престала потреба донето без примене критеријума за утврђивање вишка радника одређене категорије и без вредновања резултата рада у релевантном периоду. Разлози због којих баш одређени запослени представља вишак су нужни за законитост решења о отказу по овом основу. Поред тога, код оцењивања вредновања рада запосленог, запослени има право да буде обавештен да ће његов рад бити оцењиван, да буде упознат са датом оценом и да му се омогући право на одбрану у ситуацији када није задовољан добијеном оценом. Како из оспореног решења као и резултата доказног поступка произлази да је тужени оспорено решење донео без претходног оцењивања радника, то је оно незаконито.

У ревизији туженог оспорава се утврђено чињенично стање, што не може бити предмет преиспитивања у ревизијском поступку у складу са одредбом члана 407. став 2. ЗПП, па ти наводи ревизије нису ни цењени.

Правилна је одлука о трошковима спора јер је донета правилном применом одредаба чланова 153. став 1. и 154. ЗПП, а према исходу спора.

На основу изложеног, применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, донета је одлука као у изреци.

Председник већа-судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић