.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1200/2024
03.07.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Obrenović, advokat iz ..., protiv tužene Muzičke škole „Stanislav Binički“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Stanislava Gajić Laušević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 207/22 od 02.03.2022. godine, u sednici održanoj 03.07.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 207/22 od 02.03.2022. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 207/22 od 02.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4062/19 od 11. marta 2021. godine, u delu kojim su poništena kao nezakonita rešenja o otkazu tužene broj ../19 od 28.11.2019. godine i Školskog odbora tužene broj .. od 19.12.2019. godine, tužena obavezana da tužilju vrati na rad i da joj naknadi parnične troškove od 95.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilja je podnela odgovor na reviziju.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu članova 441. i 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), i utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu Ugovora o radu od 19. maja 2010. godine bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu nastavnika ... . Na kontrolnom zdravstvenom pregledu koji je obavljen u Institutu za medicinu rada „Dr Dragomir Karajović“, utvrđeno je da tužilja sa psihijatrijskog aspekta nije sposobna za pedagoški rad sa decom, kao i za druge posebno odgovorne poslove, pa je predloženo da je tuženi rasporedi na manje odgovorne poslove, na primer u biblioteku – nototeku. Tuženi nije imao upražnjeno radno mesto, pa je direktor tuženog spornim rešenjem od 28.11.2019. godine tužilji otkazao ugovor o radu, navodeći da postoji otkazni razlog iz člana 139. stav 1. tačka 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Rešenjem Školskog odbora tužene od 19.12.2019. godine, odbačena je žalba tužilje izjavljena protiv rešenja od 28.11.2019. godine. Rešenjem tužene od 26.12.2019. godine odlučeno je da je tužilja ostvarila pravo na isplatu otpremnine, koja joj je u iznosu od 344.065,20 dinara isplaćena 04. jula 2020. godine.
Nižestepeni sudovi odluku o nezakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa tužene zasnivaju na odredbama članova 139. i 167. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i člana 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Sl. glasnik RS“, br.21/15 i 92/20). Po navedenim zakonskim odredbama u radni odnos u ustanovu može da bude primljeno lice pod uslovima propisanim zakonom, i to ako ima psihičku, fizičku i zdravstvenu sposobnost za rad sa decom, učenicima, a zaposlenom prestaje radni odnos ako se naknadno u toku radnog odnosa utvrdi da ne ispunjava navedene uslove za zasnivanje radnog odnosa. Zakonom je predviđeno pravo zaposlenog na otpremninu i najniži iznos otpremnine u slučaju da nastupi ovaj otkazni razlog, dok je PKU predviđeno da se isplata otpremnine vrši najkasnije do prestanka radnog odnosa.
U konkretnom slučaju otpremnina je isplaćena šest meseci nakon što je radni odnos tužilje prestao, pa je kao posledicu nezakonitosti rešenja tužena na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu obavezana da tužilju vrati na rad. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane žalbene navode da tužilja nije mogla steći status radnika za čijim radom je prestala potreba zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u kom slučaju bi joj pripadala i otpremnina, pošto je zakonski osnov prestanka radnog odnosa drugi, taj zakonski razlog za otkaz je nastupio, ali za zakonitost otkaza po tom osnovu tužena je bila u obavezi da tužilji pre nameravanog otkaza isplati otpremninu.
Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili sporna rešenja kojima je tužilji otkazan ugovor o radu i naložili vraćanje tužilje na rad.
Prema članu 139. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 88/17 ... 27/18), koji se primenjivao u vreme donošenja spornih rešenja, lice može biti primljeno u radni odnos u ustanovu pod kumulativno propisanim uslovima, među kojima je i da ima psihičku, fizičku i zdravstvenu sposobnost za rad sa decom i učenicima. Po odredbama člana 167. tog Zakona, naknadni prestanak sposobnosti za rad sa decom predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu, u kojoj situaciji zaposleni ostvaruje pravo na otpremninu. Zakonodavac propisuje i najnižu visinu otpremnine.
Prema članu 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Sl. glasnik RS“, br.21/15 i 92/20), koji se primenjivao u vreme donošenja pobijanih rešenja i isplate otpremnine, ukoliko zaposlenom za čijim je radom prestala potreba ne može da se obezbedi nijedno od prava utvrđenih zakonom, kolektivnim ugovorom kod poslodavca ili ugovorom o radu, radni odnos može prestati pod uslovom da mu je prethodno isplaćena otpremnina. Isplata otpremnine vrši se najkasnije do dana prestanka radnog odnosa.
U konkretnom slučaju tužena nije imala mogućnosti da tužilju rasporedi na manje odgovorne poslove, koje je po oceni radne sposobnosti nadležne zdravstvene ustanove od 23.10.2019. godine tužilja mogla da obavlja, pa je stoga obaveza tužene bila da pre prestanka radnog odnosa tužilje 28.11.2019. godine isplati otpremninu. Ovu obavezu tužena nije ispunila, već je otpremninu isplatila nakon šest meseci, što predstavlja razlog zbog kog su pobijana rešenja nezakonita.
Iz navedenih razloga, neosnovano se revizijom ukazuje da je u konkretnom slučaju radni odnos tužilje prestao po sili zakona, te da isplata otpremnine nije uslov za zakonitost otkaza.
Pošto je po oceni radne sposobnosti tužilja sposobna da obavlja manje odgovorne poslove, pravilno je na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu tuženoj naloženo da tužilju vrati na rad.
Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke Vrhovnog suda, pa je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu članova 165. stav 1. i 154. ZPP.
Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
