Нижестепени судови одлуку о незаконитости решења о престанку радног односа тужене заснивају на одредбама чланова 139. и 167. Закона о основама система образовања и васпитања и члана 39. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Сл. гласник РС“, бр.21/15 и 92/20). По наведеним законским одредбама у радни однос у установу може да буде примљено лице под условима прописаним законом, и то ако има психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом, ученицима, а запосленом престаје радни однос ако се накнадно у току радног односа утврди да не испуњава наведене услове за заснивање радног односа. Законом је предвиђено право запосленог на отпремнину и најнижи износ отпремнине у случају да наступи овај отказни разлог, док је ПКУ предвиђено да се исплата отпремнине врши најкасније до престанка радног односа.

У конкретном случају отпремнина је исплаћена шест месеци након што је радни однос тужиље престао, па је као последицу незаконитости решења тужена на основу члана 191. став 1. Закона о раду обавезана да тужиљу врати на рад. Другостепени суд је оценио као неосноване жалбене наводе да тужиља није могла стећи статус радника за чијим радом је престала потреба због технолошких, економских или организационих промена у ком случају би јој припадала и отпремнина, пошто је законски основ престанка радног односа други, тај законски разлог за отказ је наступио, али за законитост отказа по том основу тужена је била у обавези да тужиљи пре намераваног отказа исплати отпремнину.

По становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су поништили спорна решења којима је тужиљи отказан уговор о раду и наложили враћање тужиље на рад.

Према члану 139. Закона о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС“, бр. 88/17 ... 27/18), који се примењивао у време доношења спорних решења, лице може бити примљено у радни однос у установу под кумулативно прописаним условима, међу којима је и да има психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима. По одредбама члана 167. тог Закона, накнадни престанак способности за рад са децом представља разлог за отказ уговора о раду, у којој ситуацији запослени остварује право на отпремнину. Законодавац прописује и најнижу висину отпремнине.

Према члану 39. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Сл. гласник РС“, бр.21/15 и 92/20), који се примењивао у време доношења побијаних решења и исплате отпремнине, уколико запосленом за чијим је радом престала потреба не може да се обезбеди ниједно од права утврђених законом, колективним уговором код послодавца или уговором о раду, радни однос може престати под условом да му је претходно исплаћена отпремнина. Исплата отпремнине врши се најкасније до дана престанка радног односа.

У конкретном случају тужена није имала могућности да тужиљу распореди на мање одговорне послове, које је по оцени радне способности надлежне здравствене установе од 23.10.2019. године тужиља могла да обавља, па је стога обавеза тужене била да пре престанка радног односа тужиље 28.11.2019. године исплати отпремнину. Ову обавезу тужена није испунила, већ је отпремнину исплатила након шест месеци, што представља разлог због ког су побијана решења незаконита.

Из наведених разлога, неосновано се ревизијом указује да је у конкретном случају радни однос тужиље престао по сили закона, те да исплата отпремнине није услов за законитост отказа.

Пошто је по оцени радне способности тужиља способна да обавља мање одговорне послове, правилно је на основу члана 191. став 1. Закона о раду туженој наложено да тужиљу врати на рад.

Наводи одговора на ревизију нису били потребни за доношење одлуке Врховног суда, па је одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова ревизијског поступка на основу чланова 165. став 1. и 154. ЗПП.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић