Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje, sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog sa VII stepenom stručne spreme kao diplomirani inženjer ..., na osnovu ugovora o radu od 23.09.2014. godine i aneksa tog ugovora od 26.02.2015. godine i od 31.01.2020. godine. Tužilja je zaključenjem poslednjeg aneksa raspoređena na radno mesto direktora ..., a rešenjem tuženog od 15.11.2021. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu sa pratećim aneksima zbog povrede radne obaveze. Ovim rešenjem je određeno da će naknada zarade i druga primanja koja je tužilja kao zaposlena ostvarila, a koja nisu isplaćena do prestanka radnog odnosa, biti isplaćeni najkasnije 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Tužilja je kao direktor ... kod tuženog, organizujući rad u pogonu ostajala duže od punog radnog vremena, kontrolišući i obavljajući sve radne zadatke, kontaktirajući sa većinskim vlasnikom u Italiji, jer govori taj jezik i isključivo ona komunicira, a naročito je ostajala i nakon 15,00 časova po isteku radnog vremena u toku remonta preduzeća. Kod tuženog je vođena zvanična evidencija o prisustvu na radu pod nazivom „evidencija zarađenih dana, godišnjeg odmora i dugovanja“. Evidenciju o prisustvu zaposlenih na radu u pogonu, koju je tužilja dostavila, vodio je BB i u njoj je evidentirano 118 zarađenih, a neiskorišćenih i neplaćenih radnih dana tužilje u trenutku prestanka radnog odnosa 17.11.2021. godine. Zaposleni kod tuženog su ukoliko ostvare prekovremeni rad mogli da koriste slobodne dane, pri čemu su i dani neiskorišćenog godišnjeg odmora preračunavani u slobodne dane i na kraju meseca je kumulativno određivano stanje, odnosno broj zarađenih dana. S obzirom da postoje dve različite evidencije o prisustvu na radu, veštak je dala dve varijante, tako što je prva zasnovana na evidenciji tuženog u periodu od 13.12.2018. do 17.11.2021. godine, kada je tužilja ostvarila ukupno 74 prekovremeno zarađena dana i u istom periodu iskoristila 85 slobodnih dana, što je za 11 dana više od zarađenog, te tuženi nema obavezu prema tužilji po osnovu prekovremeno zarađenih radnih dana koji nisu isplaćeni. Po drugoj varijanti nalaza veštaka, zasnovanoj na iskazu tužilje, zatim mišljenju sindikalne organizacije tuženog od 01.10.2021. godine, a koja obuhvata evidenciju BB zaključuje se da je tužilja imala na raspolaganju 128 neiskorišćenih dana, koji potiču od neiskorišćenog godišnjeg odmora i zarađenih dana tokom brojnih radova, pa je imajući u vidu da nije raspolagala podacima o mesečnim presecima stanja prekovremeno zarađenih dana u spornom periodu izvršila obračun za 118 neiskorišćenih neplaćenih radnih dana u vreme prestanka radnog odnosa i po tada važećoj ceni rada. Po izjavi zakonskog zastupnika tuženog evidencija o prisustvu na radu se vodi kroz mesečne knjige zarada, tzv. šihtane knjige i tu evidenciju je vodio BB, tvrdeći da je evidencija koju je tužilja priložila i u kojoj se navodi 118 zarađenih dana nerealna, jer ne postoje dve evidencije o prisustvu na radu kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev prihvatajući metodologiju veštačenja izraženu u drugoj varijanti, zasnovanoj na evidenciji vođenoj od strane BB, za koga je utvrđeno da je lice ovlašćeno za vođenje evidencije o prisustvu na radu tužilje i iskaza tužilje koja je kao direktor ... kod tuženog organizujući rad u pogonu ostajala duže od punog radnog vremena i nakon 15,00 časova po isteku radnog vremena, nalazeći da u konkretnom slučaju nije bilo potrebno posebno naređenje i odluka neposrednog rukovodioca – direktora tuženog za obavljanje prekovremenog rada, jer je tužilja obavljala poslove direktora ... i bila rukovodeći kadar sa ovlašćenjem, da s obzirom na prirodu i konkretno izvršavanje svojih radnih zadataka između ostalog prisustva u toku remonta, organizuje ... i učešće u samom procesu rada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je zaključak prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovan isključivo na ispravi naslovljenoj kao „evidencija zarađenih dana i dugovanja zaključno sa krajem avgusta 2021. godine“, koja je pogrešno ocenjena, jer nije sastavljena u skladu sa odredbama Zakona o radu i Zakona o evidencijama u oblasti rada, niti sadrži podatke na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da li je i u kom periodu tužilja ostvarila časove prekovremenog rada, koliko je časova radila prekovremeno, koliko dana godišnjeg odmora je iskoristila, odnosno nije iskoristila i za koju kalendarsku godinu, te koliko je eventualno slobodnih dana zaradila za ostvarene časove prekovremenog rada, odnosno za neiskorišćene dane godišnjeg odmora.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud preinačujući prvostepenu presudu pogrešno zaključio da je prvostepeni sud zasnovao svoju presudu isključivo na ispravi koja je pogrešno ocenjena. Naime, prvostepeni sud je u sprovedenom postupku ocenio sve izvedene dokaze, te na osnovu rezultata dokaznog postupka utvrdio da je BB bio lice ovlašćeno za evidenciju o prisustvu na radu tužilje, da je tužilja obavljala funkciju direktora ... kod tuženog, da je organizovla rad u pogonu i ostajala duže od punog radnog vremena, posebno u toku remonta, kao i da je ocenjujući nalaz i mišljenje veštaka prihvatio drugu varijantu nalaza zasnovanu na iskazu tužilje i mišljenju sindikalne organizacije tuženog od 01.10.2021. godine, koja obuhvata evidenciju BB iz čega je zaključio da je tužilja imala na raspolaganju 118 neiskorišćenih i neplaćenih radnih dana u trenutku prestanka radnog odnosa 17.11.2021. godine. Sledi da je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na oceni izvedenih dokaza u postupku i nalazu i mišljenju veštaka prihvatanjem druge varijante nalaza sa datim razlozima. Zato drugostepeni sud nije mogao preinačiti prvostepenu presudu vršeći drugačiju ocenu navedene isprave, propuštajući da oceni i ostale izvedene dokaze, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 394. tačka 2. i 383. stav 3. i 4. ZPP, a to je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Zbog toga je Vrhovni sud ukinuo drugostepenu presudu i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje, kako bi otklonio nedostatke na koje je ukazano, a odluka o troškovima postupka je ukinuta jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković