Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију тужиље, са захтевом за накнаду трошкова.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 18/20 и 10/23 – други закон) и утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог са VII степеном стручне спреме као дипломирани инжењер ..., на основу уговора о раду од 23.09.2014. године и анекса тог уговора од 26.02.2015. године и од 31.01.2020. године. Тужиља је закључењем последњег анекса распоређена на радно место директора ..., а решењем туженог од 15.11.2021. године, тужиљи је отказан уговор о раду са пратећим анексима због повреде радне обавезе. Овим решењем је одређено да ће накнада зараде и друга примања која је тужиља као запослена остварила, а која нису исплаћена до престанка радног односа, бити исплаћени најкасније 30 дана од дана престанка радног односа. Тужиља је као директор ... код туженог, организујући рад у погону остајала дуже од пуног радног времена, контролишући и обављајући све радне задатке, контактирајући са већинским власником у Италији, јер говори тај језик и искључиво она комуницира, а нарочито је остајала и након 15,00 часова по истеку радног времена у току ремонта предузећа. Код туженог је вођена званична евиденција о присуству на раду под називом „евиденција зарађених дана, годишњег одмора и дуговања“. Евиденцију о присуству запослених на раду у погону, коју је тужиља доставила, водио је ББ и у њој је евидентирано 118 зарађених, а неискоришћених и неплаћених радних дана тужиље у тренутку престанка радног односа 17.11.2021. године. Запослени код туженог су уколико остваре прековремени рад могли да користе слободне дане, при чему су и дани неискоришћеног годишњег одмора прерачунавани у слободне дане и на крају месеца је кумулативно одређивано стање, односно број зарађених дана. С обзиром да постоје две различите евиденције о присуству на раду, вештак је дала две варијанте, тако што је прва заснована на евиденцији туженог у периоду од 13.12.2018. до 17.11.2021. године, када је тужиља остварила укупно 74 прековремено зарађена дана и у истом периоду искористила 85 слободних дана, што је за 11 дана више од зарађеног, те тужени нема обавезу према тужиљи по основу прековремено зарађених радних дана који нису исплаћени. По другој варијанти налаза вештака, заснованој на исказу тужиље, затим мишљењу синдикалне организације туженог од 01.10.2021. године, а која обухвата евиденцију ББ закључује се да је тужиља имала на располагању 128 неискоришћених дана, који потичу од неискоришћеног годишњег одмора и зарађених дана током бројних радова, па је имајући у виду да није располагала подацима о месечним пресецима стања прековремено зарађених дана у спорном периоду извршила обрачун за 118 неискоришћених неплаћених радних дана у време престанка радног односа и по тада важећој цени рада. По изјави законског заступника туженог евиденција о присуству на раду се води кроз месечне књиге зарада, тзв. шихтане књиге и ту евиденцију је водио ББ, тврдећи да је евиденција коју је тужиља приложила и у којој се наводи 118 зарађених дана нереална, јер не постоје две евиденције о присуству на раду код туженог.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев прихватајући методологију вештачења изражену у другој варијанти, заснованој на евиденцији вођеној од стране ББ, за кога је утврђено да је лице овлашћено за вођење евиденције о присуству на раду тужиље и исказа тужиље која је као директор ... код туженог организујући рад у погону остајала дуже од пуног радног времена и након 15,00 часова по истеку радног времена, налазећи да у конкретном случају није било потребно посебно наређење и одлука непосредног руководиоца – директора туженог за обављање прековременог рада, јер је тужиља обављала послове директора ... и била руководећи кадар са овлашћењем, да с обзиром на природу и конкретно извршавање својих радних задатака између осталог присуства у току ремонта, организује ... и учешће у самом процесу рада.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, налазећи да је закључак првостепеног суда о основаности тужбеног захтева заснован искључиво на исправи насловљеној као „евиденција зарађених дана и дуговања закључно са крајем августа 2021. године“, која је погрешно оцењена, јер није састављена у складу са одредбама Закона о раду и Закона о евиденцијама у области рада, нити садржи податке на основу којих би се могло закључити да ли је и у ком периоду тужиља остварила часове прековременог рада, колико је часова радила прековремено, колико дана годишњег одмора је искористила, односно није искористила и за коју календарску годину, те колико је евентуално слободних дана зарадила за остварене часове прековременог рада, односно за неискоришћене дане годишњег одмора.

По оцени Врховног суда основано се ревизијом тужиље указује да је другостепени суд преиначујући првостепену пресуду погрешно закључио да је првостепени суд засновао своју пресуду искључиво на исправи која је погрешно оцењена. Наиме, првостепени суд је у спроведеном поступку оценио све изведене доказе, те на основу резултата доказног поступка утврдио да је ББ био лице овлашћено за евиденцију о присуству на раду тужиље, да је тужиља обављала функцију директора ... код туженог, да је организовла рад у погону и остајала дуже од пуног радног времена, посебно у току ремонта, као и да је оцењујући налаз и мишљење вештака прихватио другу варијанту налаза засновану на исказу тужиље и мишљењу синдикалне организације туженог од 01.10.2021. године, која обухвата евиденцију ББ из чега је закључио да је тужиља имала на располагању 118 неискоришћених и неплаћених радних дана у тренутку престанка радног односа 17.11.2021. године. Следи да је првостепени суд своју одлуку засновао на оцени изведених доказа у поступку и налазу и мишљењу вештака прихватањем друге варијанте налаза са датим разлозима. Зато другостепени суд није могао преиначити првостепену пресуду вршећи другачију оцену наведене исправе, пропуштајући да оцени и остале изведене доказе, чиме је учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези чланова 394. тачка 2. и 383. став 3. и 4. ЗПП, а то је било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Због тога је Врховни суд укинуо другостепену пресуду и предмет вратио том суду на поновно суђење, како би отклонио недостатке на које је указано, а одлука о трошковима поступка је укинута јер зависи од коначног исхода овог спора.

На основу члана 415. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић