Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse u smislu člana 404. stav 1. ZPP, u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br.10/23), a u primeni pravila o tumačenju ugovora, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i njen sada pok. suprug VV, na osnovu ugovora o kupoprodaji koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov1 – 33232/2001 od 09.11.2001. godine, postali su vangruntovni vlasnici dvorišne spratne porodične stambene zgrade u Novom Sadu u ulici ... broj .., i to svako sa po ½ dela, te su iste godine stupili u posed ove nepokretnosti, gde su stanovali sa svojom kćerkom, ovde tuženom. Njihova druga kćerka nije živela sa njima, već u stanu u ..., koji je u njenoj svojini, budući da je novcem dobijenim od tužilje kupila deo stana od svog bivšeg supruga. Kako su prethodno stambeno obezbedili jednu kćerku, tužilja i njen pok. suprug su odlučili da stambeno obezbede i ovde tuženu. Zbog toga je dana 24.06.2011. godine, zaključen ugovor o poklonu između ovde tužilje i njenog sada pok. supruga kao poklonodavaca sa jedne strane i ovde tužene kao poklonoprimca sa druge strane. U ugovoru je navedeno da poklonodavci poklanjaju poklonoprimcu neopozivo bez tereta u vlasništvo ½ svog idealnog dela dvorišnog stana projektne površine oko 130 m2, koji se nalazi u dvorištu stambene zgrade broj .., u ... u Novom Sadu, sagrađenog na parceli broj .. KO Novi Sad1. Tužena je poreski obveznik na imovini koju čini pravo svojine na kući.

Tužilja je i po smrti supruga 09.10.2018. godine, nastavila da živi u predmetnoj kući sa tuženom ali su se njihovi porodični odnosi poremetili. Nakon što je tužilja dana 03.08.2020. godine, otišla u posetu kod svoje druge kćerke u ... gde je planirala da ostane do 10.08.2020. godine, tužena ju je porukom koju joj je uputila 07.08.2020. godine, obavestila da je promenila brave na svim vratima na predmetnoj kući, da je spakovala deo njenih ličnih stvari i poslala ih taksijem tužilji u ... .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmet ugovora o poklonu ½ idealnih delova nepokretnosti u svojini poklonodavaca, s obzirom da je u ugovoru navedeno da poklonodavci poklanjaju poklonoprimcu „neopozivo bez tereta u vlasništvo ½ svog idealnog dela dvorišnog stana“. Prema tome, svaki poklonodavac poklonoprimcu je poklonio polovinu svog suvlasničkog udela, pa pošto tužilja kao suvlasnik na osnovu odredbe člana 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ima pravo da stvar drži i da je koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima, ocenjeno je da tužilja ima pravo kao suvlasnik na zaštitu svog prava na delu stvari prema odredbi člana 43. istog zakona, zbog čega je njen zahtev za predaju u suposed usvojen.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer pri zaključivanju o činjenici šta predstavlja predmet poklona, nižestepeni sudovi nisu primenili pravila o tumačenju ugovora sadržana u ZOO.

Među strankama je bilo sporno šta je predmet ugovora o poklonu. U članu 3 ugovora je navedeno da poklonodavci poklanjaju poklonoprimcu „neopozivo bez tereta u vlasništvo ½ svog idealnog dela dvorišnog stana“. Iz ove odredbe nejasno je da li je predmet poklona ½ idealnih delova stana ili ceo stan, odnosno da li su poklonodavci kao suvlasnici na po ½ idealnih delova, tuženoj poklonili svako svoju polovinu nepokretnosti ili po ½ idealnih delova od svoje ½ idealnih delova predmetne nepokretnosti. U ugovoru nije navedeno da se poklanja ½ od svog idealnog dela, kada bi se jasno zaključilo da je predmet poklona ½ idealnog dela, odnosno da su poklonodavci poklonili po ¼ idealnih delova. Međutim, ugovorna odredba ne glasi ni da se poklanja po ½ svog idealnog dela, da bi se jasno zaključilo da je predmet poklona ceo stan. Odredba člana 3. ugovora kojom je utvrđen predmet poklona, i u kojoj se upotrebljava termin „vlasništvo“ a ne suvlasništvo, ostavlja nedoumicu posebno ako se ima u vidu da u članu 6. ugovora poklonodavci daju clausulu intabulandi prema kojoj se tužena „može upisati u katastru nepokretnosti, kao vlasnik poklonjene nepokretnosti opisane u članu 2“, a to je dvorišni stan, projektne površine oko 130 m2, u dvorištu stambene zgrade broj .., u ... u Novom Sadu, sagrađenog na parceli broj .. KO Novi Sad 1, koji u prirodi predstavlja dvorišni stan – zaseban objekat u dnu parcele.

Osnovni polazni stav o tumačenju ugovora koji proizlazi iz odredbe člana 99. stav 1. ZOO jeste da jasne i precizne ugovorne klauzule ne treba tumačiti jer se odredbe u ugovoru primenjuju onako kako glase (član 99. stav 1. ZOO). Tumačenju podležu sporne odredbe i prema osnovnom pravilu sadržanom u članu 99. stav 2. ZOO, pri tumačenju spornih odredbi ne treba se držiti doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovorača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom. Međutim, prvostepeni sud zajedničku nameru stranaka nije utvrđivao. Utvrđivao je motiv poklonodavaca da učine poklon poklonoprimcu, te je u tom smislu zaključio da je njihov motiv za poklon bio da stambeno obezbede tuženu, kao što su i drugu kćerku. Odluka poklonodavca da učini poklon može biti zasnovana na različitim motivima koji utiču na nameru darežljivosti kao bitan element ugovora o poklonu i uzimaju se u obzir pri tumačenju, s obzirom da se putem njih može bolje shvatiti ono što je izraženo ugovorom. U tom smislu, utvrđivanje motiva poklonodavaca da tuženoj učine poklon bi način - metodološki put u procesu tumačenja sporne ugovorne odredbe, koji treba da dovede do utvrđenja bitne činjenice, a to je njihova zajednička namera pri zaključenju ugovora, što je u konkretnom slučaju izostalo. Utvrditi zajedničku nameru znači utvrditi ono što je jedna strana stvarno izjavila i kako je druga strana ovo trebalo da razume, a prema onome što redovno biva u poštenom prometu, odnosno što prema redovnom toku stvari razumeju lica istih svojstava kada bi bila u istoj situaciji, i da pritom to odgovara načelima obligacionog prava. Konačno, s obzirom da je ugovor o poklonu dobročin ugovor, osnovno pravilo o tumačenju iz člana 99. stav 2. ZOO, treba dopuniti pravilom sadržanim u članu 101. ZOO, prema kojem nejasne odredbe u ugovoru bez naknade treba tumačiti u smislu koji je manje težak za dužnika.

Kako su nižestepeni sudovi o pravu tužilje na suposed odlučili polazeći od činjenice da je tužilja i nakon zaključenja ugovora o poklonu sa tuženom, i dalje suvlasnik predmetne nepokretnosti pošto predmet poklona nije bila cela nepokretnost, iako nejasnu ugovornu odredbu nisu tumačili primenom pravila o tumačenju ugovora u pogledu njegovog predmeta, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP, ukinuo presude nižestepenih sudova i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi pravilno utvrdio činjenično stanje u pogledu predmeta ugovora o poklonu, primenom napred navedenih odredbi ZOO.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković