Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са позивом на одредбу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужене, ради уједначавања судске праксе у смислу члана 404. став 1. ЗПП, у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС“, бр.10/23), а у примени правила о тумачењу уговора, па је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија тужене основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и њен сада пок. супруг ВВ, на основу уговора о купопродаји који је оверен пред Општинским судом у Новом Саду Ов1 – 33232/2001 од 09.11.2001. године, постали су вангрунтовни власници дворишне спратне породичне стамбене зграде у Новом Саду у улици ... број .., и то свако са по ½ дела, те су исте године ступили у посед ове непокретности, где су становали са својом кћерком, овде туженом. Њихова друга кћерка није живела са њима, већ у стану у ..., који је у њеној својини, будући да је новцем добијеним од тужиље купила део стана од свог бившег супруга. Како су претходно стамбено обезбедили једну кћерку, тужиља и њен пок. супруг су одлучили да стамбено обезбеде и овде тужену. Због тога је дана 24.06.2011. године, закључен уговор о поклону између овде тужиље и њеног сада пок. супруга као поклонодаваца са једне стране и овде тужене као поклонопримца са друге стране. У уговору је наведено да поклонодавци поклањају поклонопримцу неопозиво без терета у власништво ½ свог идеалног дела дворишног стана пројектне површине око 130 м2, који се налази у дворишту стамбене зграде број .., у ... у Новом Саду, саграђеног на парцели број .. КО Нови Сад1. Тужена је порески обвезник на имовини коју чини право својине на кући.

Тужиља је и по смрти супруга 09.10.2018. године, наставила да живи у предметној кући са туженом али су се њихови породични односи пореметили. Након што је тужиља дана 03.08.2020. године, отишла у посету код своје друге кћерке у ... где је планирала да остане до 10.08.2020. године, тужена ју је поруком коју јој је упутила 07.08.2020. године, обавестила да је променила браве на свим вратима на предметној кући, да је спаковала део њених личних ствари и послала их таксијем тужиљи у ... .

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је предмет уговора о поклону ½ идеалних делова непокретности у својини поклонодаваца, с обзиром да је у уговору наведено да поклонодавци поклањају поклонопримцу „неопозиво без терета у власништво ½ свог идеалног дела дворишног стана“. Према томе, сваки поклонодавац поклонопримцу је поклонио половину свог сувласничког удела, па пошто тужиља као сувласник на основу одредбе члана 14. став 1. Закона о основама својинскоправних односа, има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласницима, оцењено је да тужиља има право као сувласник на заштиту свог права на делу ствари према одредби члана 43. истог закона, због чега је њен захтев за предају у супосед усвојен.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом тужене указује на погрешну примену материјалног права, јер при закључивању о чињеници шта представља предмет поклона, нижестепени судови нису применили правила о тумачењу уговора садржана у ЗОО.

Међу странкама је било спорно шта је предмет уговора о поклону. У члану 3 уговора је наведено да поклонодавци поклањају поклонопримцу „неопозиво без терета у власништво ½ свог идеалног дела дворишног стана“. Из ове одредбе нејасно је да ли је предмет поклона ½ идеалних делова стана или цео стан, односно да ли су поклонодавци као сувласници на по ½ идеалних делова, туженој поклонили свако своју половину непокретности или по ½ идеалних делова од своје ½ идеалних делова предметне непокретности. У уговору није наведено да се поклања ½ од свог идеалног дела, када би се јасно закључило да је предмет поклона ½ идеалног дела, односно да су поклонодавци поклонили по ¼ идеалних делова. Међутим, уговорна одредба не гласи ни да се поклања по ½ свог идеалног дела, да би се јасно закључило да је предмет поклона цео стан. Одредба члана 3. уговора којом је утврђен предмет поклона, и у којој се употребљава термин „власништво“ а не сувласништво, оставља недоумицу посебно ако се има у виду да у члану 6. уговора поклонодавци дају clausulu intabulandi према којој се тужена „може уписати у катастру непокретности, као власник поклоњене непокретности описане у члану 2“, а то је дворишни стан, пројектне површине око 130 м2, у дворишту стамбене зграде број .., у ... у Новом Саду, саграђеног на парцели број .. КО Нови Сад 1, који у природи представља дворишни стан – засебан објекат у дну парцеле.

Основни полазни став о тумачењу уговора који произлази из одредбе члана 99. став 1. ЗОО јесте да јасне и прецизне уговорне клаузуле не треба тумачити јер се одредбе у уговору примењују онако како гласе (члан 99. став 1. ЗОО). Тумачењу подлежу спорне одредбе и према основном правилу садржаном у члану 99. став 2. ЗОО, при тумачењу спорних одредби не треба се држити дословног значења употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговорача и одредбу тако разумети како то одговара начелима облигационог права утврђеним овим законом. Међутим, првостепени суд заједничку намеру странака није утврђивао. Утврђивао је мотив поклонодаваца да учине поклон поклонопримцу, те је у том смислу закључио да је њихов мотив за поклон био да стамбено обезбеде тужену, као што су и другу кћерку. Одлука поклонодавца да учини поклон може бити заснована на различитим мотивима који утичу на намеру дарежљивости као битан елемент уговора о поклону и узимају се у обзир при тумачењу, с обзиром да се путем њих може боље схватити оно што је изражено уговором. У том смислу, утврђивање мотива поклонодаваца да туженој учине поклон би начин - методолошки пут у процесу тумачења спорне уговорне одредбе, који треба да доведе до утврђења битне чињенице, а то је њихова заједничка намера при закључењу уговора, што је у конкретном случају изостало. Утврдити заједничку намеру значи утврдити оно што је једна страна стварно изјавила и како је друга страна ово требало да разуме, а према ономе што редовно бива у поштеном промету, односно што према редовном току ствари разумеју лица истих својстава када би била у истој ситуацији, и да притом то одговара начелима облигационог права. Коначно, с обзиром да је уговор о поклону доброчин уговор, основно правило о тумачењу из члана 99. став 2. ЗОО, треба допунити правилом садржаним у члану 101. ЗОО, према којем нејасне одредбе у уговору без накнаде треба тумачити у смислу који је мање тежак за дужника.

Како су нижестепени судови о праву тужиље на супосед одлучили полазећи од чињенице да је тужиља и након закључења уговора о поклону са туженом, и даље сувласник предметне непокретности пошто предмет поклона није била цела непокретност, иако нејасну уговорну одредбу нису тумачили применом правила о тумачењу уговора у погледу његовог предмета, Врховни суд је на основу одредбе члана 416. став 1. ЗПП, укинуо пресуде нижестепених судова и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење, како би правилно утврдио чињенично стање у погледу предмета уговора о поклону, применом напред наведених одредби ЗОО.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић