Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca je investirao izgradnju zalivnog i drenažnog sistema po idejnom rešenju Hidrozavod DTD Novi Sad od 1986. i 1987. godine i po izgradnji je koristio te sisteme. Dana 15.01.2008. godine zaključen je kupoprodajni ugovor između „Gaj 7. Juli“ kao prodavca i pravnog prethodnika prvotuženog ATEL doo Kovin kao kupca, čiji je predmet prodaje bio zalivni sistem u viđenom stanju i određeno je u čemu se on sastoji. Aneksom kupoprodajnog ugovora, zaključenim dana 04.02.2008. godine, dodato je u članu 1. da je predmet predaje u svojinu i drenažni sistem na navedenim parcelama za jedinstvenu ugovorenu cenu u iznosu od 9.656.966,81 dinar. Pravni prethodnik tužioca je nastavio da koristi poljoprivredno zemljište na kom su se nalazili prodati zalivni i drenažni sistem, po osnovu prava prečeg zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, sve do oktobra 2012. godine, kada je to pravo ostvario pravni prethodnik prvotuženog po osnovu vlasništva nad zalivnim i drenažnim sistemom. Pravni prethodnik prvotuženog ATEL doo Kovin, kao prodavac, zaključio je dana 12.12.2014. godine Ugovor o kupoprodaji zalivnog i Ugovor o kupoprodaji drenažnog sistema sa drugotuženim privrednim društvom „Deco Invest“ doo Pločica kao kupcem. U oba ugovora je konstatovano da je kupoprodajna cena isplaćena u celosti i da se prodavac obavezuje da kupcu nakon zaključenja ugovora preda svu relevantnu dokumentaciju koja se odnosi na sticanje prava svojine na predmetu ovog ugovora o kupoprodaji. Pravni prethodnik prvotuženog i drugotuženi zaključili su i Aneks ugovora o kupoprodaji sistema za navodnjavanje, kojim su utvrđeni svi objekti i oprema koja sačinjava celinu zalivnog sistema.

Na osnovu nalaza veštaka mašinske i poljoprivredne struke utvrđeno je da se sistemi odvonjavanja i drenaže ne mogu odvojiti od zemljišta na kom su ugrađeni, već da predstavljaju infrastrukturu zemljišta, dok se zalivni sistem jednim delom ne može odvojiti od zemljišta, a da se oprema u koju spadaju četiri zalivne mašine mogu odvojiti i staviti u funkciju na drugoj lokaciji, ali da ta oprema čini sastavni deo celine sistema za navodnjavanje bez koje ovaj sistem ne bi mogao da funkcioniše. Takođe je utvrđeno da je od 2007. godine većinski vlasnik tužioca postao pravni prethodnik prvotuženog, te da je osnivač prvotuženog u svojstvu predsednika Upravnog odbora Privrednog društva Gaj 7. Juli a.d. doneo Odluku da se Privrednom društvu „Atel“ doo Kovin prodaju zalivni i drenažni sistem.

Prvostepeni sud je utvrdio da su ništavi Ugovori o kupoprodaji zalivnog i drenažnog sistema, zaključeni između između tužioca i pravnog prethodnika prvotuženog, kao i između pravnog prethodnika prvotuženog i drugotuženog, iz razloga što nisu zaključeni u propisanoj pisanoj formi sa overenim potpisima, u skladu sa Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 42/98), odnosno Zakona o prometu nepokretnosti Prvostepeni sud je stanovišta da zalivni i drenažni sistem koji su bili predmet Ugovora o kupoprodaji predstavljaju nepokretne stvari, usled čega su za ugovore važila sva pravila o prometu nepokretnosti, koja su morala biti ispoštovana. Prvostepeni sud nalazi da nema uslova za konvalidaciju ugovora jer je zaključenjem spornog ugovora iz 2008. godine povređena imperativna odredba člana 443. tada važećeg Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine, koja je propisivala postupak raspolaganja imovinom velike vrednosti akcionraskog društva. Prvostepeni sud stoga nalazi da je predmetni ugovor ništav bez mogućnosti konvalidacije, a sledom izloženog ništav je i naknadno zaključeni Ugovor o kupoprodaji između pravnog prethodnika prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca od 12.12.2014. godine jer prvotuženi kao prodavac nije imao pravo svojine na predmetu prodaje u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji.

Drugostepeni sud ne prihvata takvo pravno stanovište prvostepenog suda. Prvostepeni sud nalazi da zalivni i drenažni sistem ne predstavljaju nepokretnosti u smislu odredbi Zakona o prometu nepokretnosti koji su važili u vreme zaključenja Ugovora od 15.01.2008. godine i Ugovora od 12.12.2014. godine, pa stoga nije postojala obaveza ugovornih strana da potpisi ugovorača budu overeni, niti da se ugovor zaključi u pisanoj formi, odnosno u obliku javnobeležničkog zapisa. Drugostepeni sud takođe smatra da posledica raspolaganja imovinom velike vrednosti suprotno propisanoj proceduri nije ništavost pravnog posla u skladu sa odredbom člana 443. Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora o kupoprodaji kao neosnovan.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda doneta pravilnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Tačan je revizijski navod tužioca, kao i zaključak prvostepenog suda, da drenažni i zalivni sistem koji su bili predmet ugovora o kupoprodaji po svojim karakteristikama predstavljaju nepokretnosti. Nepokretnosti su po definiciji stvari koje su trajno stacionirane na određenom mestu i koje se ne mogu premeštati s jednog mesta na drugo bez oštećenja njihove suštine. Veštačenjem u toku postupka je utvrđeno da se sistemi odvonjavanja i drenaže ne mogu odvojiti od zemljišta na kom su ugrađeni i da predstavljaju infrastrukturu zemljišta, te da se samo četiri zalivne mašine mogu odvojiti i staviti u funkciju na drugoj lokaciji. Predmetni drenažni i zalivni sistem se ne bi mogli odvojiti od zemljišta na kom se nalaze bez oštećenja njihove suštine, odnosno ne bi se mogli odvojiti i ugraditi u drugo zemljište. Sve stvari koje su potpuno inkorporisane u nepokretnost, kao što su zalivni i drenažni sistem, predstavljaju nepokrenosti.

To međutim ne utiče na pravilnost odluke drugostepenog suda. Činjenica je da na ugovoru od 15.01.2008. godine nisu overeni potpisi ugovarača, odnosno da ugovori od 12.12.2014. godine (jedan o kupoprodaji drenažnog i drugi o kupopradji zalivnog sistema) nisu zaključeni u formi javnobeležničke isprave. Međutim, Vrhovni sud nalazi da u odnosu na predmetne ugovore nisu ni važili uslovi koji se zahtevaju za promet nepokretnosti. Naime, drenažni i zalivni sistem po svojim karakteristikama i po pravilima pravne nauke i teorije predstavljaju nepokretne stvari, ali to nisu nepokretnosti u smislu odredbi Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS“, br.42/98), odnosno Zakona o prometu nepokretnosti nepokretnosti („Sl. glasnik RS“, br.93/14). Nepokretnosti u smislu ovih zakona jesu: zemljište, zgrade, posebni delovi zgrada i drugi građevinski objekti, odnosno posebni delovi zgrada na kojima može postojati zasebno pravo svojine. Na drenažnom i zalivnom sistemu može postojati samostalno pravo svojine, ali drenažni i zalivni sistem nemaju samostalnu funkcionalnost odvojenu od zemljišta u koje su ugrađeni. Stoga nije reč o nepokretnostima koje reguliše Zakon o prometu nepokretnosti i u pogledu kojih se zahteva ispunjenje posebnih uslova za promet. Svrha propisivanja stroge pisane forme i uopšte posebnih uslova za promet nepokretnosti jeste da se obezbedi što veća pravna sigurnost i smanji mogućnost dvostrukog prometovanja. Navedeni ugovori su zaključeni u pisanoj formi, potpisani od strane ovlašćenih lica obe strane i overeni pečatima prodavca i kupca. Tuženi su na osnovu vlasništva nad drenažnim i zalivnim sistemom ostvarili pravo prečeg zakupa na zemljištu na kom se ovi sistemi nalaze i to u postupku sprovedenom pred Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koje nije zahtevalo overu potpisa ugovarača, odnosno javnobeležničku formu ugovora kao pravno validan dokaz o vlasništvu. To pravo ostvarili su upravo na osnovu odredbe člana 65. stav 1. tačka 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Sl. glasnik RS“, br.62/06, 65/08, 41/09), na koju se poziva revident. Stoga su bez uticaja revizijski navodi tužioca o odsustvu potrebne forme ugovora, odnosno o obavezi zaključenja navedenih ugovora u skladu sa odredbama Zakona o prometu nepokretnosti. Sledom izloženog, odsustvo te forme, odnosno overe potpisa ugovarača ne čini ugovore ništavim, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.

Činjenica da je pravni prethodni prvotuženog isplatio ugovorenu kupoprodajnu cenu za drenažni i zalivni sistem utvrđena je na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je u svom nalazu utvrdio da je pravni prethodnik prvotuženog DOO ATEL Kovin isplatio kupopradjnu cenu pravnom prethodniku tužioca AD 7. Juli Gaj kompenzacijom. Ta činjenica konstatovana je i u članu 2. Ugovora, zaključenom između parničnih stranaka. Stoga su paušalni i bez uticaja revizijski navodi tužioca da je pogrešno utvrđena činjenica da je prvotuženi isplatio kupoprodajnu cenu za zalivni i drenažni sistem. Takođe se navodima revidenta neosnovano pobija utvrđena činjenica da su predmet ugovora kupoprodaje bili i drenažni i zalivni sistem, a ne samo zalivni sistem, kako to ističe revident. U Aneksu kupoprodajnog ugovora od 22.01.2008. godine, koji su pravni prethodnik tužioca i pravni prethodnik prvotuženog zaključili 04.02.2008. godine, izričito je konstatovano da se prodaje u svojinu statički zalivni sistem i drenažni sistem na tačno određenim parcelama, a Aneks ugovora potpisan je od strane ovlašćenih predstavnika obe strane i overen pečatima kupca i prodavca.

Neosnovan je revizijski navod tužioca da je zaključenjem ugovora od 15.01.2008. godine bio povređen prinudni propis i to odredba člana 443. tada važećeg Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br.125/04) koja reguliše način raspolaganja imovinom velike vrednosti. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da nepostupanje u skladu sa odredbom člana 443. Zakona o privrednim društvima ne vodi ništavosti zaključenog pravnog posla. Osim toga, u toku postupka nije utvrđena činjenica da je pravni prethodnik tužioca raspolagao imovinom velike vrednosti, odnosno da je vrednost drenažnog i zalivnog sistema koji su bili predmet ugovora o kupoprodaji u momentu donošenja Odluke predstavljala najmanje 30% od knjigovodstvene vrednosti imovine iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja tog privrednog društva. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da predmetnim ugovorom o kupoprodaji nije povređen navedeni prinudni propis. Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca pa je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene odluke.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Kako tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova za sastav revizije i za sudske takse na reviziju i odluku po reviziji.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković