Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revident ukazuje na bitnu povredu odredbe člana 374. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku navodeći da je kao tužilac učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku. Međutim, navedena bitna povreda nije razlog za izjavljivanje revizije, budući da se revizija u smislu člana 407. stav 1. tačka 2) ZPP može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom jedino iz člana 374. stav 2. tač. 6), 8), 10) i 11) navedenog zakona. Navedeno može biti razlog za ponavljanje postupka, a što je i isticano u predlogu za ponavljanje postupka tuženog od 25.12.2023. godine o kojem je odlučeno donošenjem pravnosnažnog rešenja Privrednog suda u Beogradu od 14.05.2024. godine kojim je isti odbijen, kao neosnovan. U delu kojim revident pobija utvrđeno činjenično stanje, navodi revidenta ne predstavljaju dozvoljeni razlog za izjavljivanje revizije u smislu čl. 407. ZPP, budući da je u prvostepena presuda potvrđena, a navedena odredba u stavu drugom propisuje da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 02.12.1991. godine pravni prethodnik tuženog, Država SFRJ - Savezni sekretarijat za narodnu odbranu - Vojna pošta 2082- 27, kao prodavac, zaključio je Ugovor o prometu nepokretnosti sa DD “Beomedicina” Beograd - pravnim prethodnikom tužioca i DP “Komet” Beograd. Ugovorom od 15.01.1992. godine „Komet“ DOO Beograd je pravnom prethodniku tužioca ustupilo sva prava i obaveze iz Ugovora o prometu nepokretnosti od 02.12.1991. godine.

Dalje je utvrđeno da je predmet Ugovora od 02.12.1991. godine promet nepokretnosti u Bulevaru vojvode Bojovića br. 4 u Beogradu, koji čine više objekata, kao i pravo korišćenja zemljišta na kome se objekti nalaze i koje je potrebno za njihovu redovnu upotrebu, na kat. parceli br. 54/1 KO Stari grad za kupoprodajnu cenu od 102.500.000,00 dinara. Ugovor su potpisale strane ugovornice, a javni pravobranilac je potpisom i pečatom potvrdio pravnu valjanost ugovora. Prodavac se obavezao da nepokretnosti ispražnjene od lica i stvari preda kupcu do 17.12.1991. godine. U tekstu ugovora navedeno je da je sastavni deo ugovora rešenje komandanta od 29.11.1991. godine. Tužilac je isplatio kupoprodajnu cenu. Koristio je nepokretnosti od uvođenja u posed 1991. godine, te dodatno investirao u izgradnju objekata.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1780/13 od 26.09.2013. godine je, između ostalog, utvrđeno da je Ugovor od 02.12.1991. godine ništav. Kao razlog za ništavost u obrazloženju je navedeno da ugovor nije zaključen u propisanoj formi, s obzirom da se radilo o otuđenju nepokretnosti iz društvene u privatnu svojinu, a potpisi ugovornih strana nisu bili overeni kod suda, kao i postupanje suprotno članu 15. Zakona o prometu nepokretnosti, koji je važio u vreme zaključenja ugovora, prema kojoj odredbi se otuđenje iz društvene svojine moglo vršiti prodajom javnim nadmetanjem, a izuzetno i neposrednom pogodbom ako ne može doći do prodaje javnim nadmetanjem. Navedena odluka doneta je u postupku koji su pokrenuli kao tužioci Beogradska konfekcija „Beko“ AD - u stečaju i „Property Development“ d.o.o. Beograd, protiv „SBM Holding Beomedicina“ i RSMO Vojnograđevinski centar Beograd. Presudom od 26.09.2013. godine je, pored ostalog, usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 13.08.2007. godine overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov 14732/07 između napred navedenih tužilaca ništav i utvrđeno je da ovde tuženi ima pravo korišćenja na kat. parceli br. 54/1, odnosno pravo svojine na objektima koji se nalaze na toj parceli. Međutim, nakon izjavljenih žalbi tužilaca Privredni apelacioni sud je presudom Pž 9793/13 od 16.01.2014. godine delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora od 13.08.2007. godine, odbio eventualni zahtev ovde tuženog za utvrđenje prava svojine i prava korišćenja na navedenoj parceli i objektima i obavezao tuženog da tužiocima preda predmetne nepokretnosti slobodne od lica i stvari.

Iz sadržine posedovnog lista Gradskog geodetskog zavoda od 07.01.1982. broj posedovnog lista 2715 za nepokretnost (kasnija kat. parcela 54/1) utvrđeno je da je upisano da je ista u društvenoj svojini, korisnika Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu Beograd, dok je iz sadržine uverenja Gradskog geodetskog zavoda u Beogradu od 30.12.1992. godine utvrđeno da se kat. parcela 54/1 vodi u posedovnom listu 2715 na Državni sekretarijat narodne odbrane, bez promene od 1982. godine. Takođe je utvrđeno da je rešenjem suda Dn 279/64 od 16.01.1964. godine u Zk. ul. 3 KO Beograd izvršena uknjižba prava korišćenja na zgradama na kat. parc. 54 sa korisnika Preduzeća za izradu odeće i rublja „Partizan“ Beograd (pravni prethodnik „Beko“ a.d. Beograd) u korist Državnog sekretarijata za NO FNRJ (pravni prethodnik SFRJ - SSNO) i to na osnovu presude Privrednog suda u Beogradu P 913/63-9 od 15.10.1963. godine sa pravnosnažnom drugostepenom presudom Vrhovnog privrednog suda Sl - 1179/63-3 od 22.12.1963. godine. Protiv navedenog rešenja izjavljena je žalba (o čemu stoji zabeležba Dn 6354/64 od 25.09.1964. godine) nakon čega je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 6316/64 od 29.10.1964. godine ukinuto prvostepeno rešenje Dn 279/64 od 16.01.1964. godine i doneto novo rešenje prvostepenog zemljišnoknjižnog suda Dn 8180/64 kojim je brisan upis prava korišćenja u korist Državnog sekretarijata za NO FNRJ i ponovo uspostavljen upis prava korišćenja u korist Preduzeća za izradu odeće i rublja „Partizan“ Beograd. Posle rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž 6316/64 od 29.10.1964. godine nisu vršeni upisi u zemljišnoknjižnom postupku povodom pravnosnažne presude Vrhovnog privrednog suda Sl 1179/63-3 od 22.12.1963. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno kod utvrđenja da je prodavac imao pravni osnov za sticanje prava svojine, te imajući u vidu činjenicu da je sastavni deo ugovora rešenje komandanta Prve vojne oblasti i da je ugovor overen od strane Vojnog pravobranilaštva, kojim se konstatuje da je ugovor pravno valjan, prvostepeni sud nalazi da tužilac nije nesavesna strana, odnosno da je imao osnova u uverenju da je zaključio pravno valjan ugovor. Stoga, prvostepeni sud zaključuje da tužilac ima pravo na povraćaj datog u smislu čl. 104. st. 1. ZOO, budući da je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu i da na strani kupca nema nesavesnosti, koja bi vodila odbijanju zahteva za povraćaj onoga što je dato po osnovu ništavog ugovora.

U pogledu visine tužbenog zahtava, prvostepeni sud, polazeći od stava Vrhovnog kasacionog suda izraženog u odluci Prev 170/20 od 25.02.2021. godine, da visina novčanih sredstava koje tužilac ima pravo na vraćanje, može biti iskazana i kroz tržišnu vrednost nepokretnosti, jer novac kojim je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu više nije sredstvo plaćanja, zaključuje da tužilac ima pravo na vraćanje tržišne vrednosti nepokretnosti. Naime, prvostepeni sud je cenio da li su nepokretnosti prodate tužiocu po tržišnoj ceni ili je nepokretnost prodata po privilegovanim uslovima, imajući u vidu povredu procedure pri zaključenja ugovora što je i bio razlog ništavosti, pa je utvrdio da je cena ugovorena kao tržišna. Navedeno proizlazi iz dopisa Vojne pošte od 09.08.1990. godine, koji je upućen Skupštini grada Beograda, u vezi prenosa grupe vojnih objekata u ul. Donjogradski bulevar 2a, u kom dopisu se navodi da je komisija procenila vrednost nepokretnosti na navedenoj lokaciji na iznos od 75.234.939,00 tadašnjih dinara, slobodnu od lica i stvari, pa je nepokretnost ponuđena po toj ceni, sa napomenom da je i RO „Beko“ zainteresovan za ove nepokretnosti, sa kim su neuspešno pre toga vođeni pregovori. Kako je ugovorena cena između parničnih stranaka bila 102.500.000,00 ondašnjih dinara, po stavu prvostepenog suda ne stoje navodi tuženog da je ugovorena cena bila privilegovana. Iz izveštaja Komisije veštaka od 20.04.2017. godine, utvrđeno je da je vrednost objekata na dan 13.07.2007. godine, iznosila 8.969.916,00 evra, što na dan veštačenja iznosi 1.110.071.955,00 dinara, dok po izveštaju od 25.01.2023. godine, tržišna vrednost nepokretnosti na dan veštačenja 01.07.2022. godine, iznosi 1.755.620.230,00 dinara, što po srednjem kursu NBS iznosi 14.955.334,95 evra. Tuženi se, preko angažovanog stručnog lica Jožefa Fehera saglasio sa utvrđenjem tržišne vrednosti objekata i prava korišćenja zemljišta na kat. parc. 54/1 u iznosu od 8.969.916,00 evra, pa je shodno konačno opredeljenoj visini tužbenog zahteva prvostepeni sud obavezao tuženog da tužiocu plati 8.969.916,00 evra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe, saglasno čl. 104. st. 1. i čl. 214. ZOO.

Drugostepeni sud prihvata izneto stanovište prvostepenog suda u pogledu isplate 8.969.916,00 evra u dinarskoj protivvrednosti u skladu sa čl. 396. st.2. ZPP. Što se tiče zakonske zatezne kamate, u tom delu je prvostepenu presudu preinačio i dosudio istu počev od dana donošenja prvostepene presude.

Vrhovni sud nalazi da je izneto stanovište nižestepenih sudova u pogledu glavnog potraživanja pravilno i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo. Takođe, pravilno je stanovište drugostepenog suda u pogledu dosuđenja zakonske zatezne kamate od dana donošenja prvostepene presude, 15.06.2023. godine, kao dana utvrđenja vrednosti predmeta prodaje.

Odredbom člana 104. ZOO propisano je da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. Ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala. Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Među pravnim prethodnicima parničnih stranaka je zaključen ugovor o prometu nepokretnosti sa naknadom. Dakle, ugovor o prodaji. Po ugovoru o prodaji u smislu čl. 454. ZOO, prodavac predaje i prenosi pravo svojine kupcu na stvari koja je predmet ugovora. Kupac prodavcu plaća cenu koja je ugovorena. Stoga, shodno članu 104. ZOO, nakon utvrđene ništavosti ugovora o prodaji, kupac ima pravo na vraćanje cene koja je plaćena prodavcu, a prodavac ima pravo na vraćanje stvari koja je kupщu predata. Ako nije moguće vraćanje predmeta prodaje ili vraćanje plaćene cene, prodavac, odnosno kupac imaju pravo na isplatu novčane naknade prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Tužilac je istakao zahtev za naknadu štete u novčanom iznosu koji je opredeljen prema tržišnoj vrednosti svih nepokretnosti, nepokretnosti koje su bile predmet ništavog ugovora o prodaji i nepokretnosti koju je izgradio svojim sredstvima. Prema stanovištu Vrhovnog suda, potraživanje kupca nakon utvrđene ništavosti ugovora o prodaji, u smislu člana 104. ZOO može biti izraženo kao tržišna vrednost nepokretnosti, koja je bila predmet prodaje. Navedeno u situaciji kada je plaćanje cene vršeno sredstvom plaćanja, koje je prestalo da važi uvođenjem novog dinara. Tužilac, kao kupac ima pravo da zahteva vraćanje onoga što je dao po predmetnom ugovoru. Isti je dao određene novčane iznose na ime kupoprodajne cene. Plaćanje je vršeno u vreme važenja starog dinara, koji više nije sredstvo plaćanja. Zbog toga ne postoji mogućnost vraćanja onoga što je dao. S obzirom na to, mogao je zahtevati revalorizovan iznos plaćene kupoprodajne cene ili na drugi način obračunatu vrednost cene koja je plaćena po ugovoru. Kupac, koji je isplatio ugovorenu cenu formiranu prema tržišnim uslovima, mogao bi zahtevati tržišnu vrednost predmeta prodaje ukoliko posle zaključenja i izvršenja ugovora nisu nastale neke objektivne činjenice koje su bitno uticale na tržište predmetnih stvari. Tokom postupka je utvrđeno da tužilac, kao kupac, nije platio cenu formiranu prema privilegovanim uslovima na šta je ukazivao tuženi. Tuženi u reviziji ponavlja žalbene navode, kojima je ukazivao na to da se ne može prihvatiti kao tržišna cena ona cena koja je postignuta među ugovornim stranama, jer nije sproveden postupak javnog oglašavanja, a tužilac nije platio porez na prenos apsolutnih prava, niti se Poreska uprava izjasnila o visini tržišne vrednosti predmeta prodaje. Međutim, Republički zavod za statistiku i Poreska uprava nisu dostavili podatak o tržišnoj vrednosti nepokretnosti na kat. parceli 54/1 KO Stari grad na dan zaključenja ugovora, jer ga nisu imali. Pri tome, iz dopisa Vojne pošte od 08.06.1989. godine, koji je upućen Beogradskoj konfekciji „Beko“ utvrđeno je da su vođeni pregovori između Vojne pošte br. 2082 i Beogradske konfekcije „Beko“ u vezi sa prenosom vojnih nepokretnosti uz naknadu. Upućen je i dopis Skupštini grada Beograda, u vezi prodaje navedenih objekata, koje je Komisija tuženog procenila na iznos od 75.234.939.00 dinara. Kako je ugovorena cena od 102.500.000,00 dinara veća od procene Komisije tuženog, a tuženi nije dokazao da je procena zasnovana na umanjenim cenama, koja je prethodno ponuđena jedinici lokalne samouprave, premda drugom privrednom subjektu, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je kod takvog činjeničnog utvrđenja procena izvršena po tada tržišnim uslovima. Navodi revizije da je ugovor zaključen suprotno odredbama Zakona o prometu nepokretnosti, ali i Zakonu o sredstvima i finansiranju JNA nisu od uticaja na pravilnost odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, budući da je pravna posledica ovih povreda ta što je pravnosnažno utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji. Međutim, u ovom postupku se odlučuje o pravu na vraćanje po osnovu ugovora za koji je utvrđeno da je ništav, shodno članu 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koje ove povrede nemaju uticaja, jer je nasuprot revizijskim navodima, utvrđeno da je tužilac bio savestan. Navedeno proizilazi iz činjenica da je tužilac zaključenjem ugovora sa tuženim mogao biti u uverenju da se radi o pravno dozvoljenom ugovoru, imajući u vidu da je overen od strane Vojnog pravobranilaštva kao pravno valjan, a koji je bio u obavezi da sa povećanom pažnjom ceni ispunjenost uslova za zaključenje ugovora na način kako je to učinjeno, shodno članu 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. To znači da neznanje tužioca o tome da je potrebno sprovesti postupak javne nabavke i da je potrebno overiti ugovor kod suda, može uticati na pravnu valjanost ugovora, ali ga neznanje ne čini nesavesnim u toj meri da bi izgubio pravo na vraćanje datog, na šta je pravilno ukazao i drugostepeni sud.

Kao revizijski razlog, tuženi navodi da tužilac zahteva tržišnu isplatu cene nepokretnosti koja obuhvata kako objekte tako i zemljište, dok zemljište nije moglo biti predmet ugovora o kupoprodaji i za njega cena i nije formirana s obzirom da na građevinskom zemljištu u vreme kupoprodaje nije bilo moguće zasnovati samo pravo korišćenja, a sve shodno čl. 6. Zakona o prometu nepokretnosti važećeg u vreme zaključenja ugovora. Ovaj revizijski razlog je neosnovan. Ugovorom o prometu nepokretnosti od 02.12.1991. godine je navedeno da je predmet ugovora imovina vojne pošte, koja obuhvata i pravo korišćenja zemljišta na kome se nalaze objekti i zemljišta potrebnog za njihovu redovnu upotrebu na katastarsko parceli 54/1 površine 9103 m2. Pravo korišćenja je preneto na tužioca zajedno sa prenosom prava svojine na navedenim objektima, iz čega sledi da sve što je bilo predmet prodaje je imalo cenu koja je formirana na osnovu tržišnih uslova u vreme zaključenja ugovora. Stoga su revizijski navodi u prilog neosnovanosti tužbenog zahteva u delu koji se odnosi na isplatu vrednosti zemljišta neosnovani.

Konačno, što se tiče navoda o nedostatku aktivne legitimacije, isti su takođe neosnovani. Iz sadržine Potvrde APR Registra privrednih subjekta od 21.10.2015. godine i Ugovora od 15.01.1992. godine, koji je zaključen kod DD „Beomedicina“ utvrđeno je da je tužilac pravni sledbenik privrednog društva DD „Beomedicina“, kao i da je „Komet“ DOO Beograd, na osnovu zaključenog ugovora sa pravnim prethodnikom tužioca istom ustupilo sva prava i obaveze iz ugovora o prometu nepokretnosti od 02.12.1991. godine.

Osim toga, tuženi je u reviziji naveo da tužilac ne može biti aktivno legitimisan već stečajna masa, pri čemu je ukazao na Ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica od 25.06.2021. godine. Saglasno članu 136. st.2. Zakona o stečaju, ugovor o prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica mora sadržati odredbu da imovina stečajnog dužnika koja nije bila predmet procene iz člana 135. stav 2. ovog zakona ulazi u stečajnu masu. Međutim, prema navedenom ugovoru o kupoprodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, u stečajnom postupku St 201/19, vođenim nad pravnim prethodnikom tužioca, doneto je Rešenje o bankrotstvu 31.01.2020. godine na osnovu kog rešenja je odbor poverilaca doneo odluku o prodaji stečajnog dužnika, kao pravnog lica. Stečajni upravnik je u skladu sa Nacionalnim standardom broj 5, oglasio prodaju stečajnog dužnika i utvrdio da je predmet prodaje pravni prethodnik tužioca „SMB Holding Beomedicina“ a.d. - u stečaju MB: 06683657, kao pravno lice, čiju imovinu predstavlja sudski postupak koji se vodi kod ovog suda, po reviziji izjavljenoj od strane stečajnog dužnika, protiv presude Privrednog Apelacionog suda Pž od 5514/17 od 22.08.2019. godine, u kojoj je tužena strana Republika Srbija Ministarstvo odbrane Vojno građevinski centar Beograd (povodom koje je revizija delimično usvojena i predmet vraćen na ponovno suđenje - predmetni postupak). Sastavni deo oglasa je bio i Izveštaj o proceni vrednosti iz kog se može zaključiti da je gore navedeni sudski postupak predstavljao jedinu vrednost stečajnog dužnika, te je na osnovu izglasane najviše cene „Bistra“ d.o.o. Beograd, kao kupac zaključio Ugovor o kupoprodaji stečajnog dužnika, kao pravnog lica sa prodavcem „SMB Holding Beomedicina“ - u stečaju. Navedeno proizilazi iz obaveštenja stečajnog upravnika i dostavljene prodajne dokumentacije. Dakle, suprotno navodima tuženog, predmetno potraživanje u sudskom sporu je bilo sastavni deo procene vrednosti stečajnog dužnika „SMB Holding Beomedicina“ - u stečaju u skladu sa čl. 135. stav 2. Zakona o stečaju i isto nije moglo biti preneto na stečajnu masu shodno čl. 4.3. Ugovora o kupoprodaji stečajnog dužnika, kako tuženi navodi. Iz napred navedenog sledi da je ovde tužilac aktivno legitimisan da vodi ovaj postupak.

Pravilna je odluka drugostepenog suda u pogledu zakonske zatezne kamate na iznos od 8.969.916,00 evra, tako što je dosuđena počev od dana donošenja prvostepene presude. Tužilac ima pravo na povraćaj datog, utvrđenog na dan vraćanja, saglasno čl. 104. st.1. ZOO, a to je dan donošenja prvostepene odluke.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tuženog, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP u stavu drugom izreke ove presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova povodom sastava odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice saglasno članu 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković