Испитујући побијану пресуду у границама ревизијских разлога прописаних одредбом члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/11..10/23 – др. закон) Врховни суд је одлучио да ревизија туженог није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности. Ревидент указује на битну повреду одредбе члана 374. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку наводећи да је као тужилац учествовало лице које не може бити странка у поступку. Међутим, наведена битна повреда није разлог за изјављивање ревизије, будући да се ревизија у смислу члана 407. став 1. тачка 2) ЗПП може изјавити због битне повреде одредаба парничног поступка учињене у поступку пред другостепеним судом једино из члана 374. став 2. тач. 6), 8), 10) и 11) наведеног закона. Наведено може бити разлог за понављање поступка, а што је и истицано у предлогу за понављање поступка туженог од 25.12.2023. године о којем је одлучено доношењем правноснажног решења Привредног суда у Београду од 14.05.2024. године којим је исти одбијен, као неоснован. У делу којим ревидент побија утврђено чињенично стање, наводи ревидента не представљају дозвољени разлог за изјављивање ревизије у смислу чл. 407. ЗПП, будући да је у првостепена пресуда потврђена, а наведена одредба у ставу другом прописује да ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. тог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, 02.12.1991. године правни претходник туженог, Држава СФРЈ - Савезни секретаријат за народну одбрану - Војна пошта 2082- 27, као продавац, закључио je Уговор о промету непокретности са ДД “Беомедицина” Београд - правним претходником тужиоцa и ДП “Комет” Београд. Уговором од 15.01.1992. године „Комет“ ДОО Београд је правном претходнику тужиоца уступило сва права и обавезе из Уговора о промету непокретности од 02.12.1991. године.

Даље је утврђено да је предмет Уговора од 02.12.1991. године промет непокретности у Булевару војводе Бојовића бр. 4 у Београду, који чине више објеката, као и право коришћења земљишта на коме се објекти налазе и које је потребно за њихову редовну употребу, на кат. парцели бр. 54/1 КО Стари град за купопродајну цену од 102.500.000,00 динара. Уговор су потписале стране уговорнице, а јавни правобранилац је потписом и печатом потврдио правну ваљаност уговора. Продавац се обавезао да непокретности испражњене од лица и ствари преда купцу до 17.12.1991. године. У тексту уговора наведено је да је саставни део уговора решење команданта од 29.11.1991. године. Тужилац је исплатио купопродајну цену. Користио је непокретности од увођења у посед 1991. године, те додатно инвестирао у изградњу објеката.

Пресудом Привредног суда у Београду П 1780/13 од 26.09.2013. године је, између осталог, утврђено да је Уговор од 02.12.1991. године ништав. Као разлог за ништавост у образложењу је наведено да уговор није закључен у прописаној форми, с обзиром да се радило о отуђењу непокретности из друштвене у приватну својину, а потписи уговорних страна нису били оверени код суда, као и поступање супротно члану 15. Закона о промету непокретности, који је важио у време закључења уговора, према којој одредби се отуђење из друштвене својине могло вршити продајом јавним надметањем, а изузетно и непосредном погодбом ако не може доћи до продаје јавним надметањем. Наведена одлука донета је у поступку који су покренули као тужиоци Београдска конфекција „Беко“ АД - у стечају и „Property Development“ д.о.о. Београд, против „СБМ Холдинг Беомедицина“ и РСМО Војнограђевински центар Београд. Пресудом од 26.09.2013. године је, поред осталог, усвојен противтужбени захтев и утврђено да је Уговор о купопродаји непокретности од 13.08.2007. године оверен пред Првим општинским судом у Београду Ов 14732/07 између напред наведених тужилаца ништав и утврђено је да овде тужени има право коришћења на кат. парцели бр. 54/1, односно право својине на објектима који се налазе на тој парцели. Међутим, након изјављених жалби тужилаца Привредни апелациони суд је пресудом Пж 9793/13 од 16.01.2014. године делимично преиначио првостепену пресуду и одбио захтев за утврђење ништавости уговора од 13.08.2007. године, одбио евентуални захтев овде туженог за утврђење права својине и права коришћења на наведеној парцели и објектима и обавезао туженог да тужиоцима преда предметне непокретности слободне од лица и ствари.

Из садржине поседовног листа Градског геодетског завода од 07.01.1982. број поседовног листа 2715 за непокретност (каснија кат. парцела 54/1) утврђено је да је уписано да је иста у друштвеној својини, корисника Савезног секретаријата за народну одбрану Београд, док је из садржине уверења Градског геодетског завода у Београду од 30.12.1992. године утврђено да се кат. парцела 54/1 води у поседовном листу 2715 на Државни секретаријат народне одбране, без промене од 1982. године. Такође је утврђено да је решењем суда Дн 279/64 од 16.01.1964. године у Зк. ул. 3 КО Београд извршена укњижба права коришћења на зградама на кат. парц. 54 са корисника Предузећа за израду одеће и рубља „Партизан“ Београд (правни претходник „Беко“ а.д. Београд) у корист Државног секретаријата за НО ФНРЈ (правни претходник СФРЈ - ССНО) и то на основу пресуде Привредног суда у Београду П 913/63-9 од 15.10.1963. године са правноснажном другостепеном пресудом Врховног привредног суда Сл - 1179/63-3 од 22.12.1963. године. Против наведеног решења изјављена је жалба (о чему стоји забележба Дн 6354/64 од 25.09.1964. године) након чега је решењем Окружног суда у Београду Гж 6316/64 од 29.10.1964. године укинуто првостепено решење Дн 279/64 од 16.01.1964. године и донето ново решење првостепеног земљишнокњижног суда Дн 8180/64 којим је брисан упис права коришћења у корист Државног секретаријата за НО ФНРЈ и поново успостављен упис права коришћења у корист Предузећа за израду одеће и рубља „Партизан“ Београд. После решења Окружног суда у Београду Гж 6316/64 од 29.10.1964. године нису вршени уписи у земљишнокњижном поступку поводом правноснажне пресуде Врховног привредног суда Сл 1179/63-3 од 22.12.1963. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања, односно код утврђења да је продавац имао правни основ за стицање права својине, те имајући у виду чињеницу да је саставни део уговора решење команданта Прве војне области и да је уговор оверен од стране Војног правобранилаштва, којим се констатује да је уговор правно ваљан, првостепени суд налази да тужилац није несавесна страна, односно да је имао основа у уверењу да је закључио правно ваљан уговор. Стога, првостепени суд закључује да тужилац има право на повраћај датог у смислу чл. 104. ст. 1. ЗОО, будући да је тужилац исплатио купопродајну цену и да на страни купца нема несавесности, која би водила одбијању захтева за повраћај онога што је дато по основу ништавог уговора.

У погледу висине тужбеног захтава, првостепени суд, полазећи од става Врховног касационог суда израженог у одлуци Прев 170/20 од 25.02.2021. године, да висина новчаних средстава које тужилац има право на враћање, може бити исказана и кроз тржишну вредност непокретности, јер новац којим је тужилац исплатио купопродајну цену више није средство плаћања, закључује да тужилац има право на враћање тржишне вредности непокретности. Наиме, првостепени суд је ценио да ли су непокретности продате тужиоцу по тржишној цени или је непокретност продата по привилегованим условима, имајући у виду повреду процедуре при закључења уговора што је и био разлог ништавости, па је утврдио да је цена уговорена као тржишна. Наведено произлази из дописа Војне поште од 09.08.1990. године, који је упућен Скупштини града Београда, у вези преноса групе војних објеката у ул. Доњоградски булевар 2а, у ком допису се наводи да је комисија проценила вредност непокретности на наведеној локацији на износ од 75.234.939,00 тадашњих динара, слободну од лица и ствари, па је непокретност понуђена по тој цени, са напоменом да је и РО „Беко“ заинтересован за ове непокретности, са ким су неуспешно пре тога вођени преговори. Како је уговорена цена између парничних странака била 102.500.000,00 ондашњих динара, по ставу првостепеног суда не стоје наводи туженог да је уговорена цена била привилегована. Из извештаја Комисије вештака од 20.04.2017. године, утврђено је да је вредност објеката на дан 13.07.2007. године, износила 8.969.916,00 евра, што на дан вештачења износи 1.110.071.955,00 динара, док по извештају од 25.01.2023. године, тржишна вредност непокретности на дан вештачења 01.07.2022. године, износи 1.755.620.230,00 динара, што по средњем курсу НБС износи 14.955.334,95 евра. Тужени се, преко ангажованог стручног лица Јожефа Фехера сагласио са утврђењем тржишне вредности објеката и права коришћења земљишта на кат. парц. 54/1 у износу од 8.969.916,00 евра, па је сходно коначно опредељеној висини тужбеног захтева првостепени суд обавезао туженог да тужиоцу плати 8.969.916,00 евра, са законском затезном каматом од дана подношења тужбе, сагласно чл. 104. ст. 1. и чл. 214. ЗОО.

Другостепени суд прихвата изнето становиште првостепеног суда у погледу исплате 8.969.916,00 евра у динарској противвредности у складу са чл. 396. ст.2. ЗПП. Што се тиче законске затезне камате, у том делу је првостепену пресуду преиначио и досудио исту почев од дана доношења првостепене пресуде.

Врховни суд налази да је изнето становиште нижестепених судова у погледу главног потраживања правилно и да су нижестепени судови правилно применили материјално право. Такође, правилно је становиште другостепеног суда у погледу досуђења законске затезне камате од дана доношења првостепене пресуде, 15.06.2023. године, као дана утврђења вредности предмета продаје.

Одредбом члана 104. ЗОО прописано је да је у случају ништавости уговора свака уговорна страна дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу, према ценама у време доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује. Ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, суд може одбити, у целини или делимично, захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала. Приликом одлучивања суд ће водити рачуна о савесности једне, односно обеју страна, о значају угроженог добра или интереса, као и о моралним схватањима.

Међу правним претходницима парничних странака је закључен уговор о промету непокретности са накнадом. Дакле, уговор о продаји. По уговору о продаји у смислу чл. 454. ЗОО, продавац предаје и преноси право својине купцу на ствари која је предмет уговора. Купац продавцу плаћа цену која је уговорена. Стога, сходно члану 104. ЗОО, након утврђене ништавости уговора о продаји, купац има право на враћање цене која је плаћена продавцу, а продавац има право на враћање ствари која је купщу предата. Ако није могуће враћање предмета продаје или враћање плаћене цене, продавац, односно купац имају право на исплату новчане накнаде према ценама у време доношења судске одлуке. Тужилац је истакао захтев за накнаду штете у новчаном износу који је опредељен према тржишној вредности свих непокретности, непокретности које су биле предмет ништавог уговора о продаји и непокретности коју је изградио својим средствима. Према становишту Врховног суда, потраживање купца након утврђене ништавости уговора о продаји, у смислу члана 104. ЗОО може бити изражено као тржишна вредност непокретности, која је била предмет продаје. Наведено у ситуацији када је плаћање цене вршено средством плаћања, које је престало да важи увођењем новог динара. Тужилац, као купац има право да захтева враћање онога што је дао по предметном уговору. Исти је дао одређене новчане износе на име купопродајне цене. Плаћање је вршено у време важења старог динара, који више није средство плаћања. Због тога не постоји могућност враћања онога што је дао. С обзиром на то, могао је захтевати ревалоризован износ плаћене купопродајне цене или на други начин обрачунату вредност цене која је плаћена по уговору. Купац, који је исплатио уговорену цену формирану према тржишним условима, могао би захтевати тржишну вредност предмета продаје уколико после закључења и извршења уговора нису настале неке објективне чињенице које су битно утицале на тржиште предметних ствари. Током поступка је утврђено да тужилац, као купац, није платио цену формирану према привилегованим условима на шта је указивао тужени. Тужени у ревизији понавља жалбене наводе, којима је указивао на то да се не може прихватити као тржишна цена она цена која је постигнута међу уговорним странама, јер није спроведен поступак јавног оглашавања, а тужилац није платио порез на пренос апсолутних права, нити се Пореска управа изјаснила о висини тржишне вредности предмета продаје. Међутим, Републички завод за статистику и Пореска управа нису доставили податак о тржишној вредности непокретности на кат. парцели 54/1 КО Стари град на дан закључења уговора, јер га нису имали. При томе, из дописа Војне поште од 08.06.1989. године, који је упућен Београдској конфекцији „Беко“ утврђено је да су вођени преговори између Војне поште бр. 2082 и Београдске конфекције „Беко“ у вези са преносом војних непокретности уз накнаду. Упућен је и допис Скупштини града Београда, у вези продаје наведених објеката, које је Комисија туженог проценила на износ од 75.234.939.00 динара. Како је уговорена цена од 102.500.000,00 динара већа од процене Комисије туженог, а тужени није доказао да је процена заснована на умањеним ценама, која је претходно понуђена јединици локалне самоуправе, премда другом привредном субјекту, то је правилан закључак другостепеног суда да је код таквог чињеничног утврђења процена извршена по тада тржишним условима. Наводи ревизије да је уговор закључен супротно одредбама Закона о промету непокретности, али и Закону о средствима и финансирању ЈНА нису од утицаја на правилност одлуке о основаности тужбеног захтева, будући да је правна последица ових повреда та што је правноснажно утврђена ништавост уговора о купопродаји. Међутим, у овом поступку се одлучује о праву на враћање по основу уговора за који је утврђено да је ништав, сходно члану 104. став 1. Закона о облигационим односима, на које ове повреде немају утицаја, јер је насупрот ревизијским наводима, утврђено да је тужилац био савестан. Наведено произилази из чињеница да је тужилац закључењем уговора са туженим могао бити у уверењу да се ради о правно дозвољеном уговору, имајући у виду да је оверен од стране Војног правобранилаштва као правно ваљан, а који је био у обавези да са повећаном пажњом цени испуњеност услова за закључење уговора на начин како је то учињено, сходно члану 18. став 2. Закона о облигационим односима. То значи да незнање тужиоца о томе да је потребно спровести поступак јавне набавке и да је потребно оверити уговор код суда, може утицати на правну ваљаност уговора, али га незнање не чини несавесним у тој мери да би изгубио право на враћање датог, на шта је правилно указао и другостепени суд.

Као ревизијски разлог, тужени наводи да тужилац захтева тржишну исплату цене непокретности која обухвата како објекте тако и земљиште, док земљиште није могло бити предмет уговора о купопродаји и за њега цена и није формирана с обзиром да на грађевинском земљишту у време купопродаје није било могуће засновати само право коришћења, а све сходно чл. 6. Закона о промету непокретности важећег у време закључења уговора. Овај ревизијски разлог је неоснован. Уговором о промету непокретности од 02.12.1991. године је наведено да је предмет уговора имовина војне поште, која обухвата и право коришћења земљишта на коме се налазе објекти и земљишта потребног за њихову редовну употребу на катастарско парцели 54/1 површине 9103 м2. Право коришћења је пренето на тужиоца заједно са преносом права својине на наведеним објектима, из чега следи да све што је било предмет продаје је имало цену која је формирана на основу тржишних услова у време закључења уговора. Стога су ревизијски наводи у прилог неоснованости тужбеног захтева у делу који се односи на исплату вредности земљишта неосновани.

Коначно, што се тиче навода о недостатку активне легитимације, исти су такође неосновани. Из садржине Потврде АПР Регистра привредних субјекта од 21.10.2015. године и Уговора од 15.01.1992. године, који је закључен код ДД „Беомедицина“ утврђено је да је тужилац правни следбеник привредног друштва ДД „Беомедицина“, као и да је „Комет“ ДОО Београд, на основу закљученог уговора са правним претходником тужиоца истом уступило сва права и обавезе из уговора о промету непокретности од 02.12.1991. године.

Осим тога, тужени је у ревизији навео да тужилац не може бити активно легитимисан већ стечајна маса, при чему је указао на Уговор о купопродаји стечајног дужника као правног лица од 25.06.2021. године. Сагласно члану 136. ст.2. Закона о стечају, уговор о продаји стечајног дужника као правног лица мора садржати одредбу да имовина стечајног дужника која није била предмет процене из члана 135. став 2. овог закона улази у стечајну масу. Међутим, према наведеном уговору о купопродаји стечајног дужника као правног лица, у стечајном поступку Ст 201/19, вођеним над правним претходником тужиоца, донето је Решење о банкротству 31.01.2020. године на основу ког решења је одбор поверилаца донео одлуку о продаји стечајног дужника, као правног лица. Стечајни управник је у складу са Националним стандардом број 5, огласио продају стечајног дужника и утврдио да је предмет продаје правни претходник тужиоца „СМБ Холдинг Беомедицина“ а.д. - у стечају МБ: 06683657, као правно лице, чију имовину представља судски поступак који се води код овог суда, по ревизији изјављеној од стране стечајног дужника, против пресуде Привредног Апелационог суда Пж од 5514/17 од 22.08.2019. године, у којој је тужена страна Република Србија Министарство одбране Војно грађевински центар Београд (поводом које је ревизија делимично усвојена и предмет враћен на поновно суђење - предметни поступак). Саставни део огласа је био и Извештај о процени вредности из ког се може закључити да је горе наведени судски поступак представљао једину вредност стечајног дужника, те је на основу изгласане највише цене „Бистра“ д.о.о. Београд, као купац закључио Уговор о купопродаји стечајног дужника, као правног лица са продавцем „СМБ Холдинг Беомедицина“ - у стечају. Наведено произилази из обавештења стечајног управника и достављене продајне документације. Дакле, супротно наводима туженог, предметно потраживање у судском спору је било саставни део процене вредности стечајног дужника „СМБ Холдинг Беомедицина“ - у стечају у складу са чл. 135. став 2. Закона о стечају и исто није могло бити пренето на стечајну масу сходно чл. 4.3. Уговора о купопродаји стечајног дужника, како тужени наводи. Из напред наведеног следи да је овде тужилац активно легитимисан да води овај поступак.

Правилна је одлука другостепеног суда у погледу законске затезне камате на износ од 8.969.916,00 евра, тако што је досуђена почев од дана доношења првостепене пресуде. Тужилац има право на повраћај датог, утврђеног на дан враћања, сагласно чл. 104. ст.1. ЗОО, а то је дан доношења првостепене одлуке.

Следом свега наведеног, неоснована је ревизија туженог, па је Врховни суд применом одредбе члана 414. Закона о парничном поступку одлучио као у ставу првом изреке пресуде.

На основу овлашћења из члана 165. став 1. ЗПП у ставу другом изреке ове пресуде одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поводом састава одговора на ревизију јер се не ради о трошковима потребним ради вођења парнице сагласно члану 154. ЗПП.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић