Prvostepeni sud je primenom materijalnog prava Republike Srbije, po izboru tužilaca, kao prava mesta gde je štetna radnja izvršena, primenom odredbe člana 28. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, usvojio tužbene zahteve tužilaca za naknadu štete, osim u delu za naknadu advokatskih troškova koji nisu dokazani, ili su nastali do 03.04.2012. godine u kom delu je tužbeni zahtev odbijen usled zastarelosti. Prvostepeni sud je stao na stanovište da je visina pretrpljene štete po tužioce ono umanjenje njihove imovine koje su kao uvoznici šećera pretrpeli naknadnim povlačenjem Eur.1 uverenja, odnosno uverenja o domaćem poreklu robe, što je imalo za posledicu gubitak preferencijalnog statusa uvezene robe i plaćanje carina i uvoznih dažbina, te advokatskih troškova u postupcima vođenim tim povodom, koje štete ne bi bilo da nije bilo štetne radnje tuženog, a da je tuženi odgovoran za štetu koju su tužioci pretrpeli po pravilima o odgovornosti za vanugovornu štetu. Takav stav prvostepeni sud obrazlaže zaključkom da je tuženi kao izvoznik bio odgovoran za istinitost sadržine isprava koje potvrđuju da je šećer bio domaćeg porekla, da je dokaze o poreklu robe i priložio, ali uz zahtev za izdavanje uverenja nije dostavio dokumentaciju koja bi nesumnjivo potvrdila ispunjenost kriterijuma domaćeg porekla robe, što po shvatanju prvostepenog suda znači da njegove dostavljene isprave kojima je pred carinskim organima potvrdio da je roba koju izvozi domaćeg porekla nisu bile verodostojne, što je rezultiralo povlačenjem izdatih uverenja. U postupku kontrole tuženi je mogao da dopuni svu traženu dokumentaciju u pogledu dokazanosti kriterijuma da se pod robom domaćeg porekla može smatrati samo šećer proizvoden u domaćim šećeranama, pod uslovom da te šećerane nisu uvozile šećer, i da na taj način spreči povlačenje uverenja o poreklu robe, što nije učinio, čime je odgovoran za povlačenje uverenja. Tuženi je morao biti upoznat sa osnovnim motivom za tužioce da uvezu šećer iz Srbije - ostvarenje preferencijalnog tretmana te robe, te je morao da postupa sa stepenom dužne pažnje u pogledu dostavljanja sve dokumentacije neophodne da bi se taj tretman robe i ostvario.

Drugostepeni sud ne prihvata za pravilan materijalnopravni zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tuženog za nastalu štetu po tužioce. Primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima o opštoj dužnosti da se drugome ne prouzrokuje šteta, određenoj odredbom člana 16. Zakona o obligacionim odnosima, te člana 154., 155. i 158. istog zakona o odgovornosti za vanugovornu, deliktnu štetu nastalu po osnovu krivice, s obzirom da parnične stranke nisu bile u ugovornom odnosu povodom uvoza šećera od strane tužilaca, te odredaba Uredbe Saveta EU br. 2007/2000 od 18.09.2000. godine koja je izmenjena Uredbom Saveta EU br. 2563/2000 od 20.11.2000. godine, drugostepeni sud je zaključio da tuženi u konkretnom slučaju nije kriv za nastalu štetu po tužioce, odnosno da nije postupao ni namerno, ni sa krajnjom nepažnjom. Drugostepeni sud smatra bitnim da je do povlačenja Eur.1 uverenja došlo usled primene novog kriterijuma za preferencijalni tretman izvezene robe, a to je da se domaće poreklo robe može utvrditi samo za šećer koji je u zemlje EU isporučen direktno iz šećerana i čije se fizičko kretanje može dokumentovano pratiti. Tuženi je u vreme izvoza spornih tovara šećera preduzeo sve radnje koje je bio dužan da preduzme, u skladu sa Uredbom o izdavanju uverenja i overavanju isprava koje prate robu pri izvozu ili uvozu, pa ne može biti odgovoran za povlačenje Eur.1 uverenja uz retroaktivnu primenu kriterijuma koji u to vreme nije važio. Drugostepeni sud obrazlaže da je utvrđeno da u spornom periodu nije bilo fizičkog unošenja šećera u bilo koju od šećerana u Srbiji i Crnoj Gori odakle je šećer izvezen, a Uprava carina je nakon izvoza, po zahtevu Italijanske carine za verifikaciju Eur.1 uverenja, potvrdila da su uverenja ispravna i autentična i da je šećer proizveden od srpske šećerne repe u šećeranama u Srbiji. Nalazeći da usled iznetog ne postoji štetna radnja tuženog, njegova namera ili krajnja nepažnja, niti uzročno-posledična veza između radnji tuženog i nastale štete za tužioce, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete kao neosnovan.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda doneta pravilnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju čiju pravilnost tužilac ne osporava navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tuženi nije bio u ugovornom odnosu sa tužiocima, koji zaključak ni za tužioce nije sporan. Stoga tuženi nije imao nikakvu obavezu prema tužiocima, niti je išta tužiocima garantovao. Tuženi je po nalogu svog kupca, sa kojim je bio u ugovornom odnosu, tovare šećera isporučio direktno tužiocima, u skladu sa odredbom člana 467. stav 1. ZOO, snabdevene Eur.1 uverenjima, koje je Uprava carina izdala tuženom. Jedini osnov odgovornosti tuženog za štetu koju su pretrpeli tužioci povlačenjem Eur.1 uverenja može biti vanugovorna, odnosno deliktna odgovornost. Da bi postojala deliktna odgovornost, mora postojati štetna radnja, i krivica štetnika, koja u smislu odredbe člana 158. ZOO postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Tačan je revizijski navod tužilaca da je za postojanje odgovornosti za štetu u smislu navedene odredbe dovoljna i obična nepažnja, a ne samo krajnja nepažnja. Međutim, ceneći koje radnje, ili propuštanja tuženog tužioci smatraju uzrokom štete koju su pretrpeli, Vrhovni sud uočava da se propusti, odnosno nemogućnost tuženog da u postupku naknadne provere obezbedi adekvatne i dovoljne dokaze radi verifikacije već izdatih Eur.1 potvrda o poreklu šećera prema novom kriterijumu nadležnih organa Evropske unije, ne mogu smatrati deliktnom radnjom, odnosno izvorom odgovornosti, i time obligacionog odnosa između tuženog i tužilaca kao oštećenih. Štetna radnja se sastoji u činjenju, ili propuštanju činjenja, koje je protivpravno, a kojim je prouzrokovana šteta. Protivpravno je ponašanje u suprotnosti sa pravnim normama, ili opštim društvenim pravilima. Tuženi nije bio obavezan ugovorom sa tužiocima da obezbedi određeno svojstvo robe. U takvoj obavezi prema tužiocima je samo prodavac od koga su kupili šećer. Činjenica da je roba koju su tužioci kupili snabdevena valjanim potvrdama o poreklu robe, u domenu je materijalnih svojstava, odnosno saobraznosti robe ugovorenim svojstvima, za šta može odgovarati samo prodavac. Tuženi bi mogao odgovarati svom ino kupcu za svojstva robe za koja je preuzeo ugovornu obavezu da ih obezbedi. Pogrešno prvostepeni sud zaključuje da dostavljene isprave kojima je tuženi pred carinskim organima potvrdio da je roba koju izvozi domaćeg porekla nisu bile verodostojne, i da je to rezultiralo povlačenjem izdatih uverenja, jer takav zaključak ne proizilazi iz utvrđenih činjenica. Nedostatak odgovarajuće dokumentacije nastao je u postupku naknadne kontrole, a ni za tužioce, prema sadržini revizijskih razloga, nije sporno da je činjenica da je promenjen stav EU i postavljen zahtev da se poreklo robe proveri prema novim kriterijumima. Činjenicu da je EU uvela nov kriterijum i način verifikacije domaćeg porekla robe potvrđuje i sam revident u svojim revizijskim navodima. Postupanje tuženog kojim bi u takvim okolnostima dokazao domaće poreklo robe ne može se smatrati njegovom obavezom prema tužiocima. Nije bilo zabranjeno izesti robu koja nije dokazano domaćeg porekla, već je tu obavezu tuženi preuzeo prema kupcu sa kojim je on bio u ugovornom odnosu. Prvostepeni sud pogrešno zasniva odgovornost tuženog na stavu da je tuženi morao biti upoznat sa osnovnim motivom za tužioce da uvezu šećer iz Srbije - ostvarenje preferencijalnog tretmana te robe, te je morao da postupa sa stepenom dužne pažnje u pogledu dostavljanja sve dokumentacije neophodne da bi se taj tretman robe i ostvario. Motiv pristupanja zaključenju ugovora mogao bi obavezivati samo drugu ugovornu stranu u odnosu na tužioce, dakle ne i tuženog. Konačan zaključak iz napred iznetog jeste da tuženi nije bio u obavezi da tužiocima obezbedi određeno svojstvo robe koju su tužioci kupili od trećeg lica i da u tom kontekstu nije bilo štetne radnje koja bi na strani tuženog stvorila obavezu na naknadu štete zbog izostanka određenog svojstva robe i posledica koje su po tužioce zbog toga nastale.

Svakako, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tuženi prilikom ishodovanja Eur.1 uverenja nije postupao ni sa namerom, ni sa nepažnjom u odnosu na štetnu radnju i prouzrokovanje štete tužiocima kao posledici. U vreme kada je tuženi izvršio izvoz šećera na destinacije tužilaca, po ugovoru sa trećim licem, na snazi je bila Uredba o izdavanju uverenja i overavanju isprava koje prate robu pri izvozu ili uvozu („Sl. list SRJ“ br. 51/92...8/2002), kojom je uređen postupak izdavanja uverenja o jugoslovenskom poreklu robe, kojom je u članu 3. određeno da se uverenje izdaje na pismeni zahtev preduzeća, u članu 5. da se robom jugoslovenskog porekla u smislu te uredbe smatra roba koja je u potpunosti proizvedena u Jugoslaviji, u članu 6. da se takvom robom smatra i roba koja je proizvedena u Jugoslaviji od uvezene robe kojoj su u tom procesu bitno promenjena prvobitna svojstva, pod čim se ne smatraju promene određene u članu 7, i u članu 8. da izuzetno od odredaba člana 5. i 6. uverenje o jugoslovenskom poreklu robe može se dati i za robu koja po zahtevu inostranog partnera mora da ispunjava određene uslove. Prema odredbi člana 11. nadležna carinarnica može po potrebi zahtevati od podnosioca zahteva za izdavanje uverenja dopunske isprave, proveravati tačnost podataka navedenih u tim ispravama i preko ovlašćenih stručnih lica vršiti uvid u finansijsku ili drugu ddokumentaciju i u proizvodnju robe. Prema odredbi člana 15, direktor Uprave carina propisuje način popunjavanja i izdavanja uverenja o poreklu robe Eur.1 i postupak proveravanja podataka navedenih u tim uverenjima i drugim isprava koje su priložene uz njih.

Tuženi je postupio u skladu sa tada važećom Uredbom, na osnovu čega je Uprava carina izdala Eur.1 uverenja. U postupku postverifikacije uverenja, Uprava carina, kao nadležni organ za to, potvrdila je njihovu ispravnost i autentičnost. U postupku naknadne konktrole domaćeg porekla robe EU je kao kriterijum zahtevala da je šećer potekao direktno iz neke od šećerana i da se njegovo fizičko kretanje može dokumentovano ispratiti, uz uslov da u spornom periodu nije bilo fizičkog dopremanja šećera u šećerane. Ono što je ključno jeste da u toku postupka nije utvrđeno da šećer koji je tuženi izvezao nije bio domaćeg porekla, već to domaće poreklo nije moglo biti potvrđeno u naknadno sprovedenoj kontroli na način i primenom kriterijuma koji je zahtevala EU.

Zaključak je da se ne može staviti na teret tuženom da je u zahtevu za izdavanje Eur.1 uverenja i dokumentaciju u vezi sa izdavanjem uverenja dao netačne podatke. Utvrđena je činjenica da u posmatranom periodu nije bilo fizičkog unosa šećera u šećerane tuženog (iz kojih je otpremljen šećer tužiocima). Stoga se, nasuprot revizijskim navodima tužilaca, ne može smatrati da postoji odgovornost tuženog u smislu njegovih propusta, namerno ili nepažnjom, prilikom izvoza robe i označavanja iste kao robe domaćeg porekla u ishodovanju potvrda Eur.1. O odgovornosti tuženog bi se eventualno moglo govoriti da je u toku postupka utvrđeno da izvezeni šećer nije imao domaće poreklo. Navedeno u toku postupka nije utvrđeno. Bez uticaja je revizijski navod tužilaca da je odlukama Upravnog suda potvrđeno da je Uprava carina pravilno povukla uverenja Eur.1 za navedene tovare šećera. Nesporna je činjenica da su predmetna Eur.1 uverenja povučena za izvršene izvoze šećera u spornom periodu od strane tuženog. To je međutim učinjeno iz razloga što se domaće poreklo robe nije moglo utvrditi u postupku naknadne kontrole, primenom novog kriterijuma, a ne zato što je utvrđeno da je tuženi prilikom izvoza netačno prikazao poreklo robe. Tuženi je, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud, preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da ostvari preferencijalni tretman robe, kako prilikom izvoza, tako i u postupku naknadne kontrole. Tuženi je, tako, zahtevao od Uprave carina dostavljanje zapisnika o rezultatima kontrole šećera i obaveštenja o povlačenju uverenja o domaćem poreklu robe, potom je izjavio žalbe zbog ćutanja uprave i naposletku pokrenuo i upravni spor.

Uredba Saveta EU 2007/2000 od 18.09.2000. godine, izmenjena Uredbom od 20.11.2000. godine, kojom je predviđen preferencijalni tretman za šećer poreklom iz Srbije, odnosno SRJ, koji su pratila uverenja Eur.1 o poreklu robe, predviđala je mogućnost za potpuno ili delimično suspendovanje aranžmana predviđenih ovom uredbom ukoliko postoje razlozi za razumnu sumnju u pogledu primene preferencijalnog tretmana i/ili poštovanja člana 2(1) od strane dotičnih zemalja ili teritorija korisnica, što može dovesti u sumnju podobnost te zemlje ili teritorije da nastavi da koristi pogodnosti ove uredbe, između ostalog i u vezi usklađenosti sa definicijom „proizvoda sa poreklom“. Sa odredbama te Uredbe usklađene su odredbe Uredba o izdavanju uverenja i overavanju isprava koje prate robu pri izvozu ili uvozu po kojima je tuženi ishodovao uverenja Eur.1 o poreklu robe. Međutim, naknadna kontrola sprovedena u konkretnom slučaju po zahtevu nadležnih organa EU tokom 2004. i 2005. godine podrazumevala je primenu kriterijuma koji nije važio u vreme izvršenog izvoza, odnosno izdavanja uverenja od strane Uprave carina, a u skladu sa dogovorom o zauzetim kriterijumima carinskih organa Republike Srbije i Evropske unije. Činjenica da se primenom tog kriterijuma nije moglo naknadno potvrditi domaće poreklo šećera, izvezenog od strane tuženog, ne može se pripisati tuženom u krivicu, odnosno u njegovu nameru ili nepažnju prilikom izvoza šećera i popunjavanja uverenja o domaćem poreklu istog. Iz svega navedenog proizlazi da ne postoji osnov deliktne odgovornosti tuženog za štetu koju su tužioci pretrpeli u visini utvrđenih i plaćenih carinskih i uvoznih dažbina, kao i advokatskih troškova.

Sledom izloženog, Vrhovni sud odbio je reviziju tužilaca kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tužioci nisu uspeli u postupku po reviziji, a da odgovor na reviziju ne predstavlja nužan trošak za vođenje parnice, u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP, u vezi odredbe člana 411. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahteve parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković