Првостепени суд је применом материјалног права Републике Србије, по избору тужилаца, као права места где је штетна радња извршена, применом одредбе члана 28. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, усвојио тужбене захтеве тужилаца за накнаду штете, осим у делу за накнаду адвокатских трошкова који нису доказани, или су настали до 03.04.2012. године у ком делу је тужбени захтев одбијен услед застарелости. Првостепени суд је стао на становиште да је висина претрпљене штете по тужиоце оно умањење њихове имовине које су као увозници шећера претрпели накнадним повлачењем Еур.1 уверења, односно уверења о домаћем пореклу робе, што је имало за последицу губитак преференцијалног статуса увезене робе и плаћање царина и увозних дажбина, те адвокатских трошкова у поступцима вођеним тим поводом, које штете не би било да није било штетне радње туженог, а да је тужени одговоран за штету коју су тужиоци претрпели по правилима о одговорности за вануговорну штету. Такав став првостепени суд образлаже закључком да је тужени као извозник био одговоран за истинитост садржине исправа које потврђују да је шећер био домаћег порекла, да је доказе о пореклу робе и приложио, али уз захтев за издавање уверења није доставио документацију која би несумњиво потврдила испуњеност критеријума домаћег порекла робе, што по схватању првостепеног суда значи да његове достављене исправе којима је пред царинским органима потврдио да је роба коју извози домаћег порекла нису биле веродостојне, што је резултирало повлачењем издатих уверења. У поступку контроле тужени је могао да допуни сву тражену документацију у погледу доказаности критеријума да се под робом домаћег порекла може сматрати само шећер производен у домаћим шећеранама, под условом да те шећеране нису увозиле шећер, и да на тај начин спречи повлачење уверења о пореклу робе, што није учинио, чиме је одговоран за повлачење уверења. Тужени је морао бити упознат са основним мотивом за тужиоце да увезу шећер из Србије - остварење преференцијалног третмана те робе, те је морао да поступа са степеном дужне пажње у погледу достављања све документације неопходне да би се тај третман робе и остварио.

Другостепени суд не прихвата за правилан материјалноправни закључак првостепеног суда о одговорности туженог за насталу штету по тужиоце. Применом одредаба Закона о облигационим односима о општој дужности да се другоме не проузрокује штета, одређеној одредбом члана 16. Закона о облигационим односима, те члана 154., 155. и 158. истог закона о одговорности за вануговорну, деликтну штету насталу по основу кривице, с обзиром да парничне странке нису биле у уговорном односу поводом увоза шећера од стране тужилаца, те одредаба Уредбе Савета ЕУ бр. 2007/2000 од 18.09.2000. године која је измењена Уредбом Савета ЕУ бр. 2563/2000 од 20.11.2000. године, другостепени суд је закључио да тужени у конкретном случају није крив за насталу штету по тужиоце, односно да није поступао ни намерно, ни са крајњом непажњом. Другостепени суд сматра битним да је до повлачења Еур.1 уверења дошло услед примене новог критеријума за преференцијални третман извезене робе, а то је да се домаће порекло робе може утврдити само за шећер који је у земље ЕУ испоручен директно из шећерана и чије се физичко кретање може документовано пратити. Тужени је у време извоза спорних товара шећера предузео све радње које је био дужан да предузме, у складу са Уредбом о издавању уверења и оверавању исправа које прате робу при извозу или увозу, па не може бити одговоран за повлачење Еур.1 уверења уз ретроактивну примену критеријума који у то време није важио. Другостепени суд образлаже да је утврђено да у спорном периоду није било физичког уношења шећера у било коју од шећерана у Србији и Црној Гори одакле је шећер извезен, а Управа царина је након извоза, по захтеву Италијанске царине за верификацију Еур.1 уверења, потврдила да су уверења исправна и аутентична и да је шећер произведен од српске шећерне репе у шећеранама у Србији. Налазећи да услед изнетог не постоји штетна радња туженог, његова намера или крајња непажња, нити узрочно-последична веза између радњи туженог и настале штете за тужиоце, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужилаца за накнаду штете као неоснован.

Врховни суд налази да је одлука другостепеног суда донета правилном применом материјалног права на потпуно и правилно утврђено чињенично стање.

Према утврђеном чињеничном стању чију правилност тужилац не оспорава наводима ревизије, правилан је закључак другостепеног суда да тужени није био у уговорном односу са тужиоцима, који закључак ни за тужиоце није споран. Стога тужени није имао никакву обавезу према тужиоцима, нити је ишта тужиоцима гарантовао. Тужени је по налогу свог купца, са којим је био у уговорном односу, товаре шећера испоручио директно тужиоцима, у складу са одредбом члана 467. став 1. ЗОО, снабдевене Еур.1 уверењима, које је Управа царина издала туженом. Једини основ одговорности туженог за штету коју су претрпели тужиоци повлачењем Еур.1 уверења може бити вануговорна, односно деликтна одговорност. Да би постојала деликтна одговорност, мора постојати штетна радња, и кривица штетника, која у смислу одредбе члана 158. ЗОО постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом. Тачан је ревизијски навод тужилаца да је за постојање одговорности за штету у смислу наведене одредбе довољна и обична непажња, а не само крајња непажња. Међутим, ценећи које радње, или пропуштања туженог тужиоци сматрају узроком штете коју су претрпели, Врховни суд уочава да се пропусти, односно немогућност туженог да у поступку накнадне провере обезбеди адекватне и довољне доказе ради верификације већ издатих Еур.1 потврда о пореклу шећера према новом критеријуму надлежних органа Европске уније, не могу сматрати деликтном радњом, односно извором одговорности, и тиме облигационог односа између туженог и тужилаца као оштећених. Штетна радња се састоји у чињењу, или пропуштању чињења, које је противправно, а којим је проузрокована штета. Противправно је понашање у супротности са правним нормама, или општим друштвеним правилима. Тужени није био обавезан уговором са тужиоцима да обезбеди одређено својство робе. У таквој обавези према тужиоцима је само продавац од кога су купили шећер. Чињеница да је роба коју су тужиоци купили снабдевена ваљаним потврдама о пореклу робе, у домену је материјалних својстава, односно саобразности робе уговореним својствима, за шта може одговарати само продавац. Тужени би могао одговарати свом ино купцу за својства робе за која је преузео уговорну обавезу да их обезбеди. Погрешно првостепени суд закључује да достављене исправе којима је тужени пред царинским органима потврдио да је роба коју извози домаћег порекла нису биле веродостојне, и да је то резултирало повлачењем издатих уверења, јер такав закључак не произилази из утврђених чињеница. Недостатак одговарајуће документације настао је у поступку накнадне контроле, а ни за тужиоце, према садржини ревизијских разлога, није спорно да је чињеница да је промењен став ЕУ и постављен захтев да се порекло робе провери према новим критеријумима. Чињеницу да је ЕУ увела нов критеријум и начин верификације домаћег порекла робе потврђује и сам ревидент у својим ревизијским наводима. Поступање туженог којим би у таквим околностима доказао домаће порекло робе не може се сматрати његовом обавезом према тужиоцима. Није било забрањено изести робу која није доказано домаћег порекла, већ је ту обавезу тужени преузео према купцу са којим је он био у уговорном односу. Првостепени суд погрешно заснива одговорност туженог на ставу да је тужени морао бити упознат са основним мотивом за тужиоце да увезу шећер из Србије - остварење преференцијалног третмана те робе, те је морао да поступа са степеном дужне пажње у погледу достављања све документације неопходне да би се тај третман робе и остварио. Мотив приступања закључењу уговора могао би обавезивати само другу уговорну страну у односу на тужиоце, дакле не и туженог. Коначан закључак из напред изнетог јесте да тужени није био у обавези да тужиоцима обезбеди одређено својство робе коју су тужиоци купили од трећег лица и да у том контексту није било штетне радње која би на страни туженог створила обавезу на накнаду штете због изостанка одређеног својства робе и последица које су по тужиоце због тога настале.

Свакако, правилан је закључак другостепеног суда да тужени приликом исходовања Еур.1 уверења није поступао ни са намером, ни са непажњом у односу на штетну радњу и проузроковање штете тужиоцима као последици. У време када је тужени извршио извоз шећера на дестинације тужилаца, по уговору са трећим лицем, на снази је била Уредба о издавању уверења и оверавању исправа које прате робу при извозу или увозу („Сл. лист СРЈ“ бр. 51/92...8/2002), којом је уређен поступак издавања уверења о југословенском пореклу робе, којом је у члану 3. одређено да се уверење издаје на писмени захтев предузећа, у члану 5. да се робом југословенског порекла у смислу те уредбе сматра роба која је у потпуности произведена у Југославији, у члану 6. да се таквом робом сматра и роба која је произведена у Југославији од увезене робе којој су у том процесу битно промењена првобитна својства, под чим се не сматрају промене одређене у члану 7, и у члану 8. да изузетно од одредаба члана 5. и 6. уверење о југословенском пореклу робе може се дати и за робу која по захтеву иностраног партнера мора да испуњава одређене услове. Према одредби члана 11. надлежна царинарница може по потреби захтевати од подносиоца захтева за издавање уверења допунске исправе, проверавати тачност података наведених у тим исправама и преко овлашћених стручних лица вршити увид у финансијску или другу ддокументацију и у производњу робе. Према одредби члана 15, директор Управе царина прописује начин попуњавања и издавања уверења о пореклу робе Еур.1 и поступак проверавања података наведених у тим уверењима и другим исправа које су приложене уз њих.

Тужени је поступио у складу са тада важећом Уредбом, на основу чега је Управа царина издала Еур.1 уверења. У поступку постверификације уверења, Управа царина, као надлежни орган за то, потврдила је њихову исправност и аутентичност. У поступку накнадне конктроле домаћег порекла робе ЕУ је као критеријум захтевала да је шећер потекао директно из неке од шећерана и да се његово физичко кретање може документовано испратити, уз услов да у спорном периоду није било физичког допремања шећера у шећеране. Оно што је кључно јесте да у току поступка није утврђено да шећер који је тужени извезао није био домаћег порекла, већ то домаће порекло није могло бити потврђено у накнадно спроведеној контроли на начин и применом критеријума који је захтевала ЕУ.

Закључак је да се не може ставити на терет туженом да је у захтеву за издавање Eur.1 уверења и документацију у вези са издавањем уверења дао нетачне податке. Утврђена је чињеница да у посматраном периоду није било физичког уноса шећера у шећеране туженог (из којих је отпремљен шећер тужиоцима). Стога се, насупрот ревизијским наводима тужилаца, не може сматрати да постоји одговорност туженог у смислу његових пропуста, намерно или непажњом, приликом извоза робе и означавања исте као робе домаћег порекла у исходовању потврда Eур.1. О одговорности туженог би се евентуално могло говорити да је у току поступка утврђено да извезени шећер није имао домаће порекло. Наведено у току поступка није утврђено. Без утицаја је ревизијски навод тужилаца да је одлукама Управног суда потврђено да је Управа царина правилно повукла уверења Еур.1 за наведене товаре шећера. Неспорна је чињеница да су предметна Еур.1 уверења повучена за извршене извозе шећера у спорном периоду од стране туженог. То је међутим учињено из разлога што се домаће порекло робе није могло утврдити у поступку накнадне контроле, применом новог критеријума, а не зато што је утврђено да је тужени приликом извоза нетачно приказао порекло робе. Тужени је, како то правилно налази другостепени суд, предузео све што је било у његовој моћи да оствари преференцијални третман робе, како приликом извоза, тако и у поступку накнадне контроле. Тужени је, тако, захтевао од Управе царина достављање записника о резултатима контроле шећера и обавештења о повлачењу уверења о домаћем пореклу робе, потом је изјавио жалбе због ћутања управе и напослетку покренуо и управни спор.

Уредба Савета ЕУ 2007/2000 од 18.09.2000. године, измењена Уредбом од 20.11.2000. године, којом је предвиђен преференцијални третман за шећер пореклом из Србије, односно СРЈ, који су пратила уверења Еур.1 о пореклу робе, предвиђала је могућност за потпуно или делимично суспендовање аранжмана предвиђених овом уредбом уколико постоје разлози за разумну сумњу у погледу примене преференцијалног третмана и/или поштовања члана 2(1) од стране дотичних земаља или територија корисница, што може довести у сумњу подобност те земље или територије да настави да користи погодности ове уредбе, између осталог и у вези усклађености са дефиницијом „производа са пореклом“. Са одредбама те Уредбе усклађене су одредбе Уредба о издавању уверења и оверавању исправа које прате робу при извозу или увозу по којима је тужени исходовао уверења Еур.1 о пореклу робе. Међутим, накнадна контрола спроведена у конкретном случају по захтеву надлежних органа ЕУ током 2004. и 2005. године подразумевала је примену критеријума који није важио у време извршеног извоза, односно издавања уверења од стране Управе царина, а у складу са договором о заузетим критеријумима царинских органа Републике Србије и Европске уније. Чињеница да се применом тог критеријума није могло накнадно потврдити домаће порекло шећера, извезеног од стране туженог, не може се приписати туженом у кривицу, односно у његову намеру или непажњу приликом извоза шећера и попуњавања уверења о домаћем пореклу истог. Из свега наведеног произлази да не постоји основ деликтне одговорности туженог за штету коју су тужиоци претрпели у висини утврђених и плаћених царинских и увозних дажбина, као и адвокатских трошкова.

Следом изложеног, Врховни суд одбио је ревизију тужилаца као неосновану, применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Имајући у виду да тужиоци нису успели у поступку по ревизији, а да одговор на ревизију не представља нужан трошак за вођење парнице, у смислу одредбе члана 154. став 1. ЗПП, у вези одредбе члана 411. став 2. ЗПП, Врховни суд је одбио захтеве парничних странака за накнаду трошкова ревизијског поступка.

Председник већа - судија

Татјана Миљуш, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић