Prema članu 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Polazeći od činjenica i okolnosti ovog slučaja, Vrhovni sud smatra da je pravilno postupio Upravni sud kada je odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda U ću 19968/24.

Ovo stoga što je Upravni sud od podnošenja tužbe aktivno preduzimao radnje u cilju ostvarivanja procesnih uslova za odlučivanje, budući da je po prijemu tužbe naložio punomoćniku tužioca dostavu overenog punomoćja, a zatim je tužbu poslao na odgovor tuženom organu uz zahtev za dostavu spisa, po kom tuženi organ nije postupio, kao ni po ponovljenom nalogu suda. Naime, podnošenjem tužbe sudu upravni spor je samo pokrenut, a da bi mogao da se vodi uz učešće obe suprotstavljene strane, moraju biti ispunjeni određeni uslovi, među kojima je i pribavljanje odgovora na tužbu od strane tuženog organa. Odgovor na tužbu je pravo tuženog organa i ako ono izostane sud može, uz ispunjenje ostalih uslova, spor da reši. Međutim, tuženi ima i dužnost da dostavi spise predmeta da bi uvidom u njih sud bio upoznat sa činjeničnim stanjem utvrđenim u upravnom postupku. Kako je posledica nedostavljanja spisa od strane tuženog organa ovlašćenje suda da u tom slučaju reši spor i bez spisa, pri čemu mora sam da utvrdi činjenično stanje na raspravi, to se trajanje postupka u ovoj fazi ne može pripisati u krivicu sudu, niti se može smatrati da je od momenta podnošenja tužbe (08.09.2024. godine) do podnošenja prigovora (26.02.2026. godine), odnosno u periodu od jedne godine i pet meseci, protekao neprimereno dug vremenski period koji bi doveo do povrede prava stranke na suđenje u razumnom roku.

Vrhovni sud je cenio navode žalbe kojima se ukazuje da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog dugog trajanja upravnog spora, pa je našao da ovi navodi nisu od uticaja na drugačiju odluku. Naime, ako je sud preopterećen nerešenim predmetima, kao što je slučaj sa Upravnim sudom, izgrađeni standardi Evropskog suda za ljudska prava nalažu da se predmeti tada rešavaju po prioritetu ili po posebnom značaju za podnosioca, a ne po redosledu prijema predmeta u sud. U ovom konkretnom slučaju, radi se svojinsko-pravnom sporu, koji ne potpada pod kategoriju hitnih predmeta, zbog čega se rešava prema redosledu prijema u sud u skladu sa članom 177. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“ br. 110/09 ... 18/22).

Zbog svega izloženog, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva.

Vrhovni sud je u stavu drugom dispozitiva odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. ZVP shodnom primenom člana 153. stav 1. ZPP, jer predlagač nije uspeo u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Predsednik Vrhovnog suda

Miroljub Tomić, s.r.

Pouka o pravnom leku:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba 

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković