Према члану 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Полазећи од чињеница и околности овог случаја, Врховни суд сматра да је правилно поступио Управни суд када је одбио приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету тог суда У ћу 19968/24.

Ово стога што је Управни суд од подношења тужбе активно предузимао радње у циљу остваривања процесних услова за одлучивање, будући да је по пријему тужбе наложио пуномоћнику тужиоца доставу овереног пуномоћја, а затим је тужбу послао на одговор туженом органу уз захтев за доставу списа, по ком тужени орган није поступио, као ни по поновљеном налогу суда. Наиме, подношењем тужбе суду управни спор је само покренут, а да би могао да се води уз учешће обе супротстављене стране, морају бити испуњени одређени услови, међу којима је и прибављање одговора на тужбу од стране туженог органа. Одговор на тужбу је право туженог органа и ако оно изостане суд може, уз испуњење осталих услова, спор да реши. Међутим, тужени има и дужност да достави списе предмета да би увидом у њих суд био упознат са чињеничним стањем утврђеним у управном поступку. Како је последица недостављања списа од стране туженог органа овлашћење суда да у том случају реши спор и без списа, при чему мора сам да утврди чињенично стање на расправи, то се трајање поступка у овој фази не може приписати у кривицу суду, нити се може сматрати да је од момента подношења тужбе (08.09.2024. године) до подношења приговора (26.02.2026. године), односно у периоду од једне године и пет месеци, протекао непримерено дуг временски период који би довео до повреде права странке на суђење у разумном року.

Врховни суд је ценио наводе жалбе којима се указује да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року због дугог трајања управног спора, па је нашао да ови наводи нису од утицаја на другачију одлуку. Наиме, ако је суд преоптерећен нерешеним предметима, као што је случај са Управним судом, изграђени стандарди Европског суда за људска права налажу да се предмети тада решавају по приоритету или по посебном значају за подносиоца, а не по редоследу пријема предмета у суд. У овом конкретном случају, ради се својинско-правном спору, који не потпада под категорију хитних предмета, због чега се решава према редоследу пријема у суд у складу са чланом 177. Судског пословника („Службени гласник РС“ бр. 110/09 ... 18/22).

Због свега изложеног, Врховни суд је, на основу одредбе члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, одлучио као у ставу првом диспозитива.

Врховни суд је у ставу другом диспозитива одбио захтев предлагача за накнаду трошкова поступка на основу члана 30. став 2. ЗВП сходном применом члана 153. став 1. ЗПП, јер предлагач није успео у поступку заштите права на суђење у разумном року.

Председник Врховног суда

Мирољуб Томић, с.р.

Поука о правном леку:

Против овог решења није дозвољена жалба 

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић