Postupajući na osnovu navedene zakonske odredbe, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje.

Predmet tražene pravne zaštite je potraživanje na ime naknade štete u vidu izmakle dobiti, usled smanjenja roda na zasadima tužilje nastalog usled, prema navodima tužilje, prekomerne emisije krečnjačke prašine i stvaranja naslaga tankog sloja prašine koji pada na lokalno zemljište. Imajući u vidu odredbe člana 154. stav 1. i 2, 155., 172, 173, 177. i člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, budući da iz nalaza i mišljenja veštaka rudarsko-geološke struke, kao i nalaza i mišljenja veštaka Đorđa Glamočlije – iz oblasti poljoprivredne struke, proizilazi da ne postoji uzročno - posledična veza između eksploatacije i prevoza krečnjaka i umanjenih prinosa i kvaliteta useva. Revident se u reviziji pozivao na odluke nižestepenih sudova, kao i odluke Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, iz odluka na koje je revident ukazao i koje je priložio uz reviziju proizilazi da se ne radi o istim ili sličnim činjeničnopravnim situacijama, pa se ne može ni govoriti o neujednačenoj sudskoj praksi. Iz izloženog proizlazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, a nema potrebe ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za novim tumačenjem prava.

Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, usled pogrešne ocene dokaza - nalaza i mišljenja veštaka rudarsko-geološke struke i veštaka poljoprivredne sturke, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilje, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nije dozvoljena.

Tužba je podneta 01.02.2024. godine. Vrednost predmeta spora koji se pobija revizijom jeste iznos od 55.702,00 dinara.

Kako se radi o tužbenom zahtevu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to predmetni spor ima karakter parnice o sporu male vrednosti, u smislu člana 468. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku protiv odluke drugostepenog suda donete u parnici o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Pritom, zakonom propisana nedozvoljenost ovog vanrednog pravnog leka u ovoj vrsti spora isključuje primenu opšteg pravila iz člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku prema kome je revizija uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju tužilje, kao nedozvoljenu, u stavu drugom izreke.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tuženog „Kruševacput“ a.d. Kruševac, za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu trećem izreke ove odluke, jer se ne radi o potrebnim troškovima u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković