Поступајући на основу наведене законске одредбе, Врховни суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији тужиље.

Предмет тражене правне заштите је потраживање на име накнаде штете у виду измакле добити, услед смањења рода на засадима тужиље насталог услед, према наводима тужиље, прекомерне емисије кречњачке прашине и стварања наслага танког слоја прашине који пада на локално земљиште. Имајући у виду одредбе члана 154. став 1. и 2, 155., 172, 173, 177. и члана 189. став 3. Закона о облигационим односима, другостепени суд је закључио да је тужбени захтев неоснован, будући да из налаза и мишљења вештака рударско-геолошке струке, као и налаза и мишљења вештака Ђорђа Гламочлије – из области пољопривредне струке, произилази да не постоји узрочно - последична веза између експлоатације и превоза кречњака и умањених приноса и квалитета усева. Ревидент се у ревизији позивао на одлуке нижестепених судова, као и одлуке Врховног касационог суда. Међутим, из одлука на које је ревидент указао и које је приложио уз ревизију произилази да се не ради о истим или сличним чињеничноправним ситуацијама, па се не може ни говорити о неуједначеној судској пракси. Из изложеног произлази да у конкретном случају не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, а нема потребе ни за разматрањем правних питања од општег интереса, или у интересу равноправности грађана, као ни потреба за новим тумачењем права.

Суштински, ревидент износи своје виђење чињеничноправних појединости конкретног случаја, услед погрешне оцене доказа - налаза и мишљења вештака рударско-геолошке струке и вештака пољопривредне стурке, што се не може прихватити као релевантан основ да се дозволи одлучивање о ревизији, као о изузетно дозвољеној. Посебна ревизија служи као изузетно и крајње правно средство, чији циљ није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај.

Из изложених разлога одлучено је као у ставу првом изреке, применом члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ревизије тужиље, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да није дозвољена.

Тужба је поднета 01.02.2024. године. Вредност предмета спора који се побија ревизијом јесте износ од 55.702,00 динара.

Како се ради о тужбеном захтеву који се односи на новчано потраживање које очигледно не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то предметни спор има карактер парнице о спору мале вредности, у смислу члана 468. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку против одлуке другостепеног суда донете у парници о спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Притом, законом прописана недозвољеност овог ванредног правног лека у овој врсти спора искључује примену општег правила из члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку према коме је ревизија увек дозвољена, ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу члана 413. Закона о парничном поступку одбацио ревизију тужиље, као недозвољену, у ставу другом изреке.

На основу овлашћења из члана 165. став 1. Закона о парничном поступку одбијен је захтев туженог „Крушевацпут“ а.д. Крушевац, за накнаду трошкова у вези са поднетим одговором на ревизију као у ставу трећем изреке ове одлуке, јер се не ради о потребним трошковима у смислу члана 154. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић