Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2463/23 od 07.09.2023. godine, žalba je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena Advokatska komora Srbije podnela je odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana, delimično neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 05.11.2011. godine upisan u Imenik advokata Advokatske komore Vojvodine. Skupština Advokatske komore Srbije je 13.09.2014. godine donela odluku o organizaciji protesta sa obustavom rada advokata na celoj teritoriji Srbije počev od 17.09.2014. godine. U skladu sa navedenom odlukom, Advokatska komora Srbije je istog dana donela Uputstvo za postupanje advokata tokom protesta upozorenja sa obustavom rada 17.09.2014. godine (gde je pored ostalog navedeno da tokom obustave rada advokati neće ulaziti niti boraviti u prostorijama sudova, tužilaštva, policije i/ili organa uprave po bilo kom osnovu, da neće pristupati na ročišta za glavnu raspravu i glavne pretrese pred sudovima, te da će preduzimati samo one radnje koje su vezane za nastupanje prekluzivnih rokova. Tužilac je bio upoznat sa sadržinom navedenog uputstva, ali je smatrao da je dužan da zastupa osumnjičene, odnosno okrivljene u slučaju određivanja pritvora.

Disciplinski tužilac Advokatske komore Vojvodine je 20.10.2014. godine podigao optužnicu protiv tužioca, jer je suprotno odluci Skupštine Advokatske komore Srbije od 13.09.2014. godine pristupio na saslušanje osumnjičenih i vršio advokatsku delatnost. Upravni odbor Advokatske komore Vojvodine je na sednici održanoj 21.10.2014. godine doneo rešenje kojim je odredio privremenu zabranu obavljanja advokatske delatnosti tužiocu počev od 21.10.2014. godine, zbog vođenja disciplinskog postupka. Rešenjem Upravnog odbora Advokatske komore Srbije od 08.11.2014. godine odbijena je žalba tužioca protiv navedenog rešenja. Tužilac je protiv Advokatske komore Srbije podneo tužbu Upravnom sudu radi poništaja rešenja od 08.11.2014. godine, koju je Upravni sud presudom od 25.12.2015. godine odbio. Disciplinski sud Advokatske komore Vojvodine je 20.11.2014. godine doneo presudu kojom je disciplinski okrivljenog tužioca oglasio krivim. Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca na navedenu presudu Disciplinskog suda Advokatske komore Vojvodine, Disciplinski sud Advokatske komore Srbije je 17.12.2014. godine doneo presudu kojom je žalbu odbio i navedenu presudu potvrdio. Dana 17.12.2014. godine tužilac je brisan iz Imenika advokata rešenjem Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine, koje je postalo pravnosnažno 28.04.2015. godine. Tužilac je Uprvnom sudu podneo tužbu protiv Discipliskog suda Advokatske komore Srbije radi poništaja presude Disciplinskog suda Advokatske komore Srbije od 17.12.2014. godine, koji je 07.09.2016. godine doneo presudu kojom je tužbu uvažio i poništio presudu Disciplinskog suda Advokatske komore Srbije i predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje. Nakon toga, tužilac je 28.11.2016. godine uputio poseban podnesak – zahtev Upravnom sudu, kojim je ukazao da Disciplinski sud Advokatske komore Srbije nije u zakonskom roku od 30 dana posle poništaja upravnog akta doneo novi upravni akt, iako je 17.11.2016. godine posebnim podneskom zatražio donošenje takvog akta. U ovom periodu Upravni odbor Advokatske komore Srbije nije mogao da održava sednice, jer je presudom Višeg suda u Beogradu od 02.10.2015. godine, koja je postala pravnosnažna 31.03.2016. godine poništena odluka Izborne skupštine tužene Advokatske komore Srbije od 11.02.2012. godine i određena privremena mera kojom je organima Advokatske komore Srbije izabranim 11.02.2012. godine zabranjeno, između ostalog, da donese rešenja, kada se odluke donose u upravnom postupku. Disciplinski sud Advokatske komore Srbije je 14.10.2017. godine doneo presudu kojom je usvojio žalbu tužioca i preinačio presudu Disciplinskog suda Advokatske komore Vojvodine od 20.11.2014. godine, tako što je odbio optužbu protiv tužioca, zbog nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka. Upravni odbor Advokatske komore Vojvodine je 28.12.2017. godine doneo rešenje kojim je stavio van snage rešenje Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine od 23.12.2014. godine (kojim je tužilac brisan iz Imenika advokata Advokatske komore Vojvodine), koje je rešenje postalo pravnosnažno 15.02.2018. godine. Izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomske struke, prema kom nalazu i mišljenju tužilac je u spornom periodu samo ostvario prihode iz ranijeg perioda, a neostvarene prihode u periodu zabrane vršenja advokatske delatnosti sudski veštak je opredelio na osnovu naplaćenih prihoda ostvarenih dok je tužilac obavljao advokatsku delatnost.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete, jer su smatrali da organi tuženih nisu postupali suprotno zakonu, već da su postupali u skladu i u okviru svojih ovlašćenja, te da se stoga ne radi o nepravilnom ili nezakonitom radu organa tuženih, a da eventualno pogrešna primena odredaba zakona, statuta i kodeksa ili pogrešna procena o ispunjenosti uslova za donošenje određenih odluka sama po sebi ne predstavlja povredu dužnosti u vršenju funkcije organa tuženih, Nižestepeni sudovi su posebno imali u vidu da organ tužene Advokatske komore Srbije nije u zakonskom propisanom roku doneo presudu nakon poništaja njegove odluke od strane Upravnog suda, ali su smatrali da organ ovog tuženog nije zloupotrebio svoje ovlašćenje, niti da se radilo o nesavesnom postupanju, budući da je organima Advokatske komore Srbije u tom periodu bilo zabranjeno da postupaju, shodno privremenoj meri koja je određena odlukom Višeg suda u Beogradu od 02.10.2015. godine, pri tome ceneći da je tužilac u disciplinskom postupku koristio sva pravna sredstva koja su mu stajala na raspolaganju. Nižestepeni sudovi su ocenili, kao neosnovane i navode tužioca da su organi tuženih postupali nepravilno i nezakonito povodom obustave rada advokata, jer su smatrali da odluke koje su organi tuženih donosili u vezi sa obustavom rada advokata ni na koji način nisu osporene i stavljene van snage, te da u tom smislu ne mogu biti dovedene u pitanje kao osnov odgovornosti za postupanje organa tuženih prema tužiocu.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete pogrešno primenili materijalno pravo.

Tužilac tužbom traži naknadu materijalne štete i nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženih.

Po oceni Vrhovnog suda, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženih, jer su organi tuženih postupali suprotno zakonu, zbog čega u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete. Naime, propuštanje tuženih da u zakonom propisanom roku pokrenu i sprovedu disciplinski postupak i utvrde disciplinsku odgovornost tužioca ne predstavlja povredu procedure u vođenju disciplinskog postupka, već postupanje suprotno imeprativnim zakonskim normama, bez obzira na činjenicu da je organima Advokatske komore Srbije u tom periodu bilo zabranjeno da postupaju, u skladu sa privremenom merom koja je određena odlukom Višeg suda u Beogradu od 02.10.2015. godine. Ovo, jer propisi o rokovima zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka predstavljaju materijalnopravne propise imperativnog karaktera, čiji je cilj da se u određenom roku pokrene i okonča disciplinski postupak, kako bi se cenile okolnosti od značaja za disciplinsku odgovornost lica protiv koga je postupak pokrenut. Kako je protiv tužioca obustavljen disciplinski postupak, zbog zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, koja zastarelost je prouzrokovana propuštanjem organa tuženih, to sledi da su tuženi u obavezi da tužiocu naknade materijalnu štetu koja je prouzrokovana od strane njihovih organa u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, pa kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno u vezi naknade materijalne štete i kako zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, to su ukinute nižestepene odluke u delu u kome je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete i predmet vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku, s obzirom na to da se o zahtevu za naknadu štete zbog izgubljenje zarade odlučuje po opštim pravilima Zakona o obligacionim odnosima odnosno primenom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud će radi odluke o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete potpuno utvrditi činjenično stanje, nakon čega će odlučiti o ovom zahtevu tužioca.

Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava pravilno odlučili kada su odbili, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, jer tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete, iako je disciplinski postupak koji je vođen protiv njega obustavljen.

Članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Stavom 2. istog člana, propisano je da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

U smislu napred citirane odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, povreda ugleda i časti podrazumeva skup objektivnih i subjektivnih elemenata, koje je potrebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Čast je skup čovekovih vrlina i mišljenje koje pojedinac ima o sebi samom, a ugled je objektivna kategorija koja podrazumeva stav i mišljenje koje ima sredina o ličnosti nekog pojedinca. Da bi se oštećenom licu priznalo pravo na novčanu satisfakciju zbog navedenog vida nematerijalne štete potrebno je postojanje uzročno - posledične veze između događaja kojim je šteta prouzrokovana i nastanka te nematerijalne štete, kao i uverenje suda da je u konkretnom slučaju pravično dosuditi oštećenom licu novčanu satisfakciju.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, s obzirom na to da nema uzročno - posledične veze između radnji organa tuženih i nematerijalne štete za koju tužilac tvrdi da ju je pretrpeo zbog vođenja disciplinskog postupka protiv njega. Naime, kod utvrđenog da je disciplinski postupak koji je vođen protiv tužioca obustavljen, odnosno da je Disciplinski sud Advokatske komore Srbije 14.10.2017. godine doneo presudu kojom je usvojio žalbu tužioca i preinačio presudu Disciplinskog suda Advokatske komore Vojvodine od 20.11.2014. godine, tako što je odbio optužbu protiv tužioca, zbog nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, to sama činjenica da je protiv tužioca vođen disciplinski postupak i da je isti obustavljen zbog nastupanja zastarelosti vođenja disciplinskog postupka nije razlog da se obavežu tuženi da tužiocu naknade nematerijalnu štetu zbog povrede ugleda i časti. Pokretanje i vođenje disciplinskog postupka koji je okončan povoljnom odlukom po tužioca ne daje pravo tužiocu na naknadu nematerijalne štete, jer su organi tuženih ovlašćeni na pokretanje i vođenje disciplinskog postupka. S obzirom na to da je disciplinski postupak vođen u skladu sa zakonskim ovlašćenjima organa tuženih, pa iako odluka o disciplinskoj meri nije doneta, to se tužilac ne može koristiti pravom iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije ni nastala. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, a stim u vezi i zahtev za objavljivanje presude.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a primenom člana 416. stav 2. ZPP kao u stavu drugom izreke. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković