Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2463/23 од 07.09.2023. године, жалба је одбијена и првостепена пресуда потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Тужена Адвокатска комора Србије поднела је одговор на ревизију.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11...10/23) и члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 10/23), Врховни суд је утврдио да је ревизија делимично основана, делимично неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је 05.11.2011. године уписан у Именик адвоката Адвокатске коморе Војводине. Скупштина Адвокатске коморе Србије је 13.09.2014. године донела одлуку о организацији протеста са обуставом рада адвоката на целој територији Србије почев од 17.09.2014. године. У складу са наведеном одлуком, Адвокатска комора Србије је истог дана донела Упутство за поступање адвоката током протеста упозорења са обуставом рада 17.09.2014. године (где је поред осталог наведено да током обуставе рада адвокати неће улазити нити боравити у просторијама судова, тужилаштва, полиције и/или органа управе по било ком основу, да неће приступати на рочишта за главну расправу и главне претресе пред судовима, те да ће предузимати само оне радње које су везане за наступање преклузивних рокова. Тужилац је био упознат са садржином наведеног упутства, али је сматрао да је дужан да заступа осумњичене, односно окривљене у случају одређивања притвора.

Дисциплински тужилац Адвокатске коморе Војводине је 20.10.2014. године подигао оптужницу против тужиоца, јер је супротно одлуци Скупштине Адвокатске коморе Србије од 13.09.2014. године приступио на саслушање осумњичених и вршио адвокатску делатност. Управни одбор Адвокатске коморе Војводине је на седници одржаној 21.10.2014. године донео решење којим је одредио привремену забрану обављања адвокатске делатности тужиоцу почев од 21.10.2014. године, због вођења дисциплинског поступка. Решењем Управног одбора Адвокатске коморе Србије од 08.11.2014. године одбијена је жалба тужиоца против наведеног решења. Тужилац је против Адвокатске коморе Србије поднео тужбу Управном суду ради поништаја решења од 08.11.2014. године, коју је Управни суд пресудом од 25.12.2015. године одбио. Дисциплински суд Адвокатске коморе Војводине је 20.11.2014. године донео пресуду којом је дисциплински окривљеног тужиоца огласио кривим. Одлучујући о изјављеној жалби тужиоца на наведену пресуду Дисциплинског суда Адвокатске коморе Војводине, Дисциплински суд Адвокатске коморе Србије је 17.12.2014. године донео пресуду којом је жалбу одбио и наведену пресуду потврдио. Дана 17.12.2014. године тужилац је брисан из Именика адвоката решењем Управног одбора Адвокатске коморе Војводине, које је постало правноснажно 28.04.2015. године. Тужилац је Упрвном суду поднео тужбу против Дисциплиског суда Адвокатске коморе Србије ради поништаја пресуде Дисциплинског суда Адвокатске коморе Србије од 17.12.2014. године, који је 07.09.2016. године донео пресуду којом је тужбу уважио и поништио пресуду Дисциплинског суда Адвокатске коморе Србије и предмет вратио туженом органу на поновно одлучивање. Након тога, тужилац је 28.11.2016. године упутио посебан поднесак – захтев Управном суду, којим је указао да Дисциплински суд Адвокатске коморе Србије није у законском року од 30 дана после поништаја управног акта донео нови управни акт, иако је 17.11.2016. године посебним поднеском затражио доношење таквог акта. У овом периоду Управни одбор Адвокатске коморе Србије није могао да одржава седнице, јер је пресудом Вишег суда у Београду од 02.10.2015. године, која је постала правноснажна 31.03.2016. године поништена одлука Изборне скупштине тужене Адвокатске коморе Србије од 11.02.2012. године и одређена привремена мера којом је органима Адвокатске коморе Србије изабраним 11.02.2012. године забрањено, између осталог, да донесе решења, када се одлуке доносе у управном поступку. Дисциплински суд Адвокатске коморе Србије је 14.10.2017. године донео пресуду којом је усвојио жалбу тужиоца и преиначио пресуду Дисциплинског суда Адвокатске коморе Војводине од 20.11.2014. године, тако што је одбио оптужбу против тужиоца, због наступања застарелости вођења дисциплинског поступка. Управни одбор Адвокатске коморе Војводине је 28.12.2017. године донео решење којим је ставио ван снаге решење Управног одбора Адвокатске коморе Војводине од 23.12.2014. године (којим је тужилац брисан из Именика адвоката Адвокатске коморе Војводине), које је решење постало правноснажно 15.02.2018. године. Изведен је доказ вештачењем од стране судског вештака економске струке, према ком налазу и мишљењу тужилац је у спорном периоду само остварио приходе из ранијег периода, а неостварене приходе у периоду забране вршења адвокатске делатности судски вештак је определио на основу наплаћених прихода остварених док је тужилац обављао адвокатску делатност.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили, као неоснован, тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне и нематеријалне штете, јер су сматрали да органи тужених нису поступали супротно закону, већ да су поступали у складу и у оквиру својих овлашћења, те да се стога не ради о неправилном или незаконитом раду органа тужених, а да евентуално погрешна примена одредаба закона, статута и кодекса или погрешна процена о испуњености услова за доношење одређених одлука сама по себи не представља повреду дужности у вршењу функције органа тужених, Нижестепени судови су посебно имали у виду да орган тужене Адвокатске коморе Србије није у законском прописаном року донео пресуду након поништаја његове одлуке од стране Управног суда, али су сматрали да орган овог туженог није злоупотребио своје овлашћење, нити да се радило о несавесном поступању, будући да је органима Адвокатске коморе Србије у том периоду било забрањено да поступају, сходно привременој мери која је одређена одлуком Вишег суда у Београду од 02.10.2015. године, при томе ценећи да је тужилац у дисциплинском поступку користио сва правна средства која су му стајала на располагању. Нижестепени судови су оценили, као неосноване и наводе тужиоца да су органи тужених поступали неправилно и незаконито поводом обуставе рада адвоката, јер су сматрали да одлуке које су органи тужених доносили у вези са обуставом рада адвоката ни на који начин нису оспорене и стављене ван снаге, те да у том смислу не могу бити доведене у питање као основ одговорности за поступање органа тужених према тужиоцу.

Основано се ревизијом тужиоца указује да су нижестепени судови одлучујући о тужбеном захтеву за накнаду материјалне штете погрешно применили материјално право.

Тужилац тужбом тражи накнаду материјалне штете и нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због повреде части и угледа, због незаконитог и неправилног рада органа тужених.

По оцени Врховног суда, не може се прихватити као правилан закључак нижестепених судова да тужилац нема право на накнаду материјалне штете због незаконитог и неправилног рада органа тужених, јер су органи тужених поступали супротно закону, због чега у смислу члана 172. Закона о облигационим односима тужилац има право на накнаду материјалне штете. Наиме, пропуштање тужених да у законом прописаном року покрену и спроведу дисциплински поступак и утврде дисциплинску одговорност тужиоца не представља повреду процедуре у вођењу дисциплинског поступка, већ поступање супротно имепративним законским нормама, без обзира на чињеницу да је органима Адвокатске коморе Србије у том периоду било забрањено да поступају, у складу са привременом мером која је одређена одлуком Вишег суда у Београду од 02.10.2015. године. Ово, јер прописи о роковима застарелости за покретање и вођење дисциплинског поступка представљају материјалноправне прописе императивног карактера, чији је циљ да се у одређеном року покрене и оконча дисциплински поступак, како би се цениле околности од значаја за дисциплинску одговорност лица против кога је поступак покренут. Како је против тужиоца обустављен дисциплински поступак, због застарелости вођења дисциплинског поступка, која застарелост је проузрокована пропуштањем органа тужених, то следи да су тужени у обавези да тужиоцу накнаде материјалну штету која је проузрокована од стране њихових органа у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.

Имајући у виду наведено, па како је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено у вези накнаде материјалне штете и како због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, то су укинуте нижестепене одлуке у делу у коме је одлучено о захтеву тужиоца за накнаду материјалне штете и предмет враћен на поновно суђење првостепеном суду.

У поновном поступку, с обзиром на то да се о захтеву за накнаду штете због изгубљење зараде одлучује по општим правилима Закона о облигационим односима односно применом члана 154. Закона о облигационим односима, првостепени суд ће ради одлуке о тужбеном захтеву тужиоца за накнаду материјалне штете потпуно утврдити чињенично стање, након чега ће одлучити о овом захтеву тужиоца.

Супротно наводима ревизије, нижестепени судови су правилном применом материјалног права правилно одлучили када су одбили, као неоснован, тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете, јер тужилац нема право на накнаду нематеријалне штете, иако је дисциплински поступак који је вођен против њега обустављен.

Чланом 200. став 1. Закона о облигационим односима, прописано је да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству. Ставом 2. истог члана, прописано је да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

У смислу напред цитиране одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, повреда угледа и части подразумева скуп објективних и субјективних елемената, које је потребно ценити у сваком конкретном случају. Част је скуп човекових врлина и мишљење које појединац има о себи самом, а углед је објективна категорија која подразумева став и мишљење које има средина о личности неког појединца. Да би се оштећеном лицу признало право на новчану сатисфакцију због наведеног вида нематеријалне штете потребно је постојање узрочно - последичне везе између догађаја којим је штета проузрокована и настанка те нематеријалне штете, као и уверење суда да је у конкретном случају правично досудити оштећеном лицу новчану сатисфакцију.

По оцени Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова да је неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете, с обзиром на то да нема узрочно - последичне везе између радњи органа тужених и нематеријалне штете за коју тужилац тврди да ју је претрпео због вођења дисциплинског поступка против њега. Наиме, код утврђеног да је дисциплински поступак који је вођен против тужиоца обустављен, односно да је Дисциплински суд Адвокатске коморе Србије 14.10.2017. године донео пресуду којом је усвојио жалбу тужиоца и преиначио пресуду Дисциплинског суда Адвокатске коморе Војводине од 20.11.2014. године, тако што је одбио оптужбу против тужиоца, због наступања застарелости вођења дисциплинског поступка, то сама чињеница да је против тужиоца вођен дисциплински поступак и да је исти обустављен због наступања застарелости вођења дисциплинског поступка није разлог да се обавежу тужени да тужиоцу накнаде нематеријалну штету због повреде угледа и части. Покретање и вођење дисциплинског поступка који је окончан повољном одлуком по тужиоца не даје право тужиоцу на накнаду нематеријалне штете, јер су органи тужених овлашћени на покретање и вођење дисциплинског поступка. С обзиром на то да је дисциплински поступак вођен у складу са законским овлашћењима органа тужених, па иако одлука о дисциплинској мери није донета, то се тужилац не може користити правом из члана 200. Закона о облигационим односима, јер штета није ни настала. Стога је правилан закључак нижестепених судова да је неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете, а стим у вези и захтев за објављивање пресуде.

Са напред наведених разлога, Врховни суд је применом члана 414. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке, а применом члана 416. став 2. ЗПП као у ставу другом изреке. Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер иста зависи од одлуке о главној ствари.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић