.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 15227/2024
19.09.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Mastilović, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Bojan Perić, advokat iz ..., protiv tuženog „NIS“ a.d. Novi Sad, čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 8694/2021 od 06.03.2024. godine, u sednici održanoj 19.09.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 8694/2021 od 06.03.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 8694/2021 od 06.03.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 8694/2021 od 06.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 12263/2019 od 15.10.2020. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade mateerijalne štete, isplati 148.532,50 dinara, i to na ime popravke vozila marke „Mercedes“ reg.oznake ... 124.032,50 dinara, na ime šlepanja vozila 8.000,00 dinara i na ime rentiranja vozila 16.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 21.11.213. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka 115.552,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz člana 170. stav 1, člana 185. stav 1. i člana 190. Zakona o obligacionim odnosima obavezan je tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu koju je pretpeo na taj način što je radnik tuženog u rezervoar tužiočevog vozila sipao pogrešno gorivo, usled čega vozilo nije bilo u voznom stanju, a što je iziskivalo troškove šlepanja i popravke vozila, kao i troškove rentiranja drugog vozila za period dok tužilac svoje vozilo nije bio u mogućnosti da koristi. Ocenjeno je da nema doprinosa tužioca nastanku štete, već da je do štete došlo isključivom greškom radnika tuženog, za koju štetu odgovara tuženi kao preduzeće u kom je zaposleni radio u momentu prouzrokovanja štete.
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužena nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju o istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.
Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je Vrhovni sud primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 21.11.2013. godine. Vrednost predmeta spora je 148.532,50 dinara.
Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.
Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Branka Dražić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
