Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je ocenio da je o posebnoj reviziji tužilje potrebno odlučiti radi ujednačavanja sudske prakse, saglasno odredbi člana 404. stav 1. ZPP u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 23.08.2010. godine tuženi je ispred zgrade u kojoj tužilja stanuje uhvatio tužilju rukama za glavu i svojom glavom je udario u predelu nosa, zbog čega je tužilja pretrpela tešku telesnu povredu – prelom obe nosne kosti sa dislokacijom zbog koje je lečena do 29.08.2010. godine kada je lečenje okončano. Zbog ove povrede trpela je bolove i to jakog intenziteta prilikom zadobijanja povrede i nakon povređivanja do tri časa, srednjeg intenziteta u trajanju od jednog dana i jakog intenziteta u periodu oporavka u trajanju do 7 dana. Trpela je strah jakon intenziteta koji je trajao u vreme povređivanja i nekoliko minuta nakon toga, a potom do prijema u bolnicu sekundarni strah u vidu zabrinutosti za svoje zdravstveno stanje koje je protekom vremena opadalo u intenzitetu. Ukupno umanjenje životne aktivnosti zbog pretrpljenih povreda (promene oblika piramide nosa i poremećaja funkcije nosa) zbirno iznosi 15%, a s obzirom da je zbog preloma nosne kosti sa dislokacijom promenjen oblik piramide nosa, kod tužilje je došlo i do estetske naruženosti u lakom stepenu zbog čega trpi duševnu bol.

Zbog ovog štetnog događaja protiv tuženog je vođen prekršajni postupak koji je obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti njegovog vođenja rešenjem Prekršajnog suda u Leskovcu Pr 2740/11 od 25.01.2013. godine. Takođe, protiv tuženog je pred Osnovnim sudom u Leskovcu pokrenut i krivični postupak a zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, koji je okončan pravnosnažnom presudom K 1233/12 od 18.09.2014. godine, kojom je na osnovu člana 422. stav 1. tačka 1. ZKP, optužba prema tuženom odbijena. Sud u krivičnom postupku nije doneo odluku o istaknutom imovinsko - pravnom zahtevu koji je tužilja kao oštećena u tom postupku istakla, niti je tužilju uputio da ovaj zahtev ostvari u parnici.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužiljino potraživanje naknade štete zastarelo s obzirom da se štetni događaj odigrao 23.08.2010. godine, da je lečenje kod tužilje okončano 29.08.2010. godine, da je imovinsko pravni zahtev u krivičnom postupku istakla 12.08.2014. godine, a da je tužbu u ovoj parnici podnela 17.10.2014. godine, dakle, po proteku roka iz člana 376. stav 1. ZOO od tri godine koji se u konkretnom slučaju ima primeniti s obzirom da je krivični postupak pravnosnažno okončan odbijanjem optužbe prema tuženom, iz kojih razloga nema mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. ZOO. S obzirom da je rok zastarelosti potraživanja naknade štete već protekao u momentu isticanja imovinskopravnog zahteva, koja radnja prethodi podizanju tužbe u ovom postupku, po nalaženju nižestepenih sudova nema mesta primeni odredbe člana 388. ZOO o prekidu zastarelosti potraživanja radnjama poverioca u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Zbog toga je tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete odbijen.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasniva se na pravilnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti potraživanja i prekidu roka zastarelosti.

Prema opštem pravilu o zastarelosti potraživanja sadržanom u odredbi člana 360. stav 1. i stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zastrelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i ona nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. S obzirom da je krivični postupak protiv tuženog okončan odbijanjem optužbe, na tužiljino potraživanje naknade štete ne primenjuje se priviligovan rok zastarelosti propisan odredbom člana 377. stav 1. ZOO već rok propisan odredbom člana 376. stav 1. ZOO, od tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

Zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362. ZOO), nakon čega poverilac ne može zahtevati ispunjenje obaveze jer ista postaje naturalna obligacija što znači da od samog dužnika zavisi da li će je ispuniti dobrovoljno. Međutim, u toku roka zastarelosti, mogu nastupiti okolnosti od značaja na rok zastarelosti jer je prekidaju. Osim radnji sa takvim dejstvom koje preduzima dužnik (priznanje duga- član 387 ZOO), takva je i radnja podizanja tužbe protiv dužnika, ali i svaka druga poveriočeva radnja preduzeta protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja kako je to propisano odredbom člana 388. ZOO.

Osnovno dejstvo prekida zastarelosti ogleda se u tome što posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1). Međutim, do prekida roka zastarelosti može doći samo u slučaju da rok zastarelosti nije istekao, jer se prekinuti može samo rok koji i dalje teče. U suprotnom, ako tokom trajanja roka zastarelosti nije došlo do prekida u smislu odredbi članova 387. i 388. ZOO, i kada je zbog proteka roka zastarelost već nastupila, saglasno odredbi člana 360. stav 2. ZOO, poverilac ne može zahtevati ispunjenje obaveze, jer je njegova obaveza već postala prirodna obligacija osim u slučaju odricanja od zastarelosti i pismenog priznanja zastarele obaveze primenom članova 365. i 366. ZOO.

U konkretnom slučaju, radnja tužilje kao oštećene koja je imala za cilj ostvarenje potraživanja naknade štete, pre podnošenja tužbe u ovoj parnici a prema činjeničnom utvrđenju nižestepenih sudova, bila je isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, ali da bi ta radnja tužilje kao poverioca imala dejstvo koje prekid u smislu odredbe člana 392. stav 1. ZOO ima, tu radnju morala je preduzeti tokom trajanja roka zastarelosti iz člana 376. stav 1. ZOO, pre nego što taj rok istekne. S obzirom da je imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku istakla nakon što je protekao rok zastarelosti iz člana 376. ZOO, jer je proteklo tri godine od završetka lečenja, kada je tužilja saznala za sve posledice štetnog događaja, odnosno po prestanku bolova i straha, pravilno je tužiljin zahtev odbijen jer je proteklo zakonom određeno vreme u kojem je mogla zahtevati ispunjenje obaveze.

S obzirom da se radnjom poverioca iz člana 388 ZOO može prekinuti samo rok zastarelosti koji i dalje teče, odnosno koji nije istekao, bez uticaja je okolnost koju tužilja naglašava u reviziji i smatra je od značaja za pravilnu primenu odredbe člana 388. ZOO a to je da je prema relevantnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, tužilja mogla istaći imovinskopravni zahtev do završetka glavnog pretresa, te da je iz tih razloga položaj oštećenog u krivičnom postupku koji istakne imovinskopravni zahtev, povoljniji od onog u parničnom postupku jer se na njega ne primenjuje odredbe člana 376. ZOO. Međutim, pitanje do kog roka oštećeni u krivičnom postupku može istaći imovinskopravni zahtev, sasvim je odvojeno od pitanja na koji način će sud o osnovanosti istaknutog zahteva odlučiti. Oštećeni u krivičnom postupku, suprotno navodima revizije, nema povoljniji materijalno - pravni položaj prilikom odlučivanja o imovinskopravnom zahtevu koji je usmeren na naknadu štete, od položaja koji ima svaki tužilac u parničnom postupku u kojem ostvaruje naknadu iste. Drugim rečima, bez obzira što u tom postupku može istaći imovinskopravni zahtev do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom, to ne znači da krivični sud koji o tom zahtevu odlučuje, nije u obavezi da primenjuje materijalnopravne odredbe ZOO koje regulišu institut naknade štete, pa i institut zastarelosti ukoliko okrivljeni prigovori da je nastupila zastarelost potraživanja prilikom saslušanja o okolnostima koje se odnose na imovinskopravni zahtev primenom odredbe člana 256. stav 1. ZKP. Tužilja kao oštećena u krivičnom postupku mogla je istaći imovinskopravni zahtev do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom, ali je to mogla učiniti i u ranijim fazama postupka. Isticanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku jeste radnja oštećenog čiji je cilj ostvarenje potraživanja ali da bi imala dejstvo na tok zastarelosti nužno je morala biti preduzeta pre nego što rok zastarelosti istekne.

S obzirom da je u konkretnom slučaju do podnošenja tužbe tužiljino potraživanje naknade štete zastarelo, te da prethodno zastarelost nije prekinuta isticanjem imovinsko pravnog zahteva u krivičnom postupku, pravilno su nižestepeni sudovi tužiljin zahtev odbili, pa je Vrhovni sud na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković